D.I.C. Veritas

Политика, 24.10.2023, Саво Штрбац: О ТРУНУ И БАЛВАНУ

“Наставно на откривање споменика вођи четничког покрета Драгољубу Дражи Михаиловићу у Београду, Министарство вањских и европских послова истиче како су такви поступци апсолутно неприхватљиви, забрињавајући те у потпуној супротности с оним што Србија декларативно наводи као свој стратешки циљ, а то је чланство у ЕУ. Нажалост, овај догађај само је задњи у низу онога што у Србији траје већ годинама – процес рехабилитације четничког покрета па и самог његовог вође Драже Михаиловића.

Хрватска осуђује овај чин те изражава очекивање од Републике Србије и њезиних институција да одбаце политику релативизирања и величања злочина. Прекрајање прошлости, као и глорификација ратних злочинаца супротно је еуропским вредностима, представља вређање жртава као и свих припадника народа који су били жртве оних који се сада рехабилитују. Наглашавамо како се односи могу градити само на искреном односу према прошлости, помирењу и решавању отворених питања. Хрватска очекује конкретне потезе Србије у решавању судбине несталих, питању надлежности за процесуирање ратних злочина и свим другим отвореним питањима”, наводи се у саопштењу хрватског Министарства вањских и европских послова, што су пренели сви медији у региону 19. септембра ове године.

Док сам у препуном аутобусу градског превоза  на повратку с посла на мобилном на порталу једног хрватског листа читао овај текст, а знајући да су Спомен-соба Михаиловићу и споменик на улици пред њом  отворени масовним скупом два дана раније у приватном простору у београдској општини Звездара, најпре помислих да се ради о  маркетиншком трику уредника тог листа. Толико ми се свидела ова новинарска козерија да сам се наглас насмејао, што ме је изложило љубопитљивим погледима неколицине оближњих путника.

Savo Štrbac: O trunu i balvanu, Politika, 24. 10. 2023. Foto: scan

Но, кад сам уочио да ту вест преносе сви портали медија у целом региону, укључијући и оне најутицајније и најтиражније, схватио сам да вест није ни трик, ни виц, ни козерија, већ сушта стварност.

Схвативши да иза те вести заиста стоји хрватско Министарство вањских и европских послова, друга помисао ми је била да је аутор текста/саопштења пронашао текстове “Веритасових” саопштења која пуне три деценије пишемо и упућујемо разним ауторитетима широм света, с тим што су речи “Хрватска” заменили за  “Србија”, усташе за четнике, а ђенерала Дражу Михаиловића са Антом Павелићем, његовим министром вера и наставе Милетом Будаком, усташким викаром Алојзијем Степинцем…

Ако негде “цвета” рехабилитација, релативизирање и величање злочина и глорификација ратних злочинаца злог времена из Другог светског рата, онда је то баш – баш у Хрватској. За такву тврдњу могу навести безброј примера. Ево неких са државног и политичког врха:

Први председник „модерне” Хрватске Фрањо Туђман (1990-1999) од Титовог генерала и антифашисте преобратио се у фашисту, о чему сведоче његове речи изговорене у априлу 1990. на предизборном скупу у Дубрави: „Сретан сам да ми жена није Жидовка ни Српкиња”. Посећивао је усташе и њихове потомке по свету, омогућио им повратак у Хрватску, уводио је у хрватски службени језик речи из периода НДХ, вратио валуту и толерисао употребу амблема из тог времена, као што су грб с почетним белим пољем на шаховници и поздрав „За дом спремни”, које су у рату деведесетих користили припадници ХОС-а („Хрватске обрамбене снаге”).

И његов наследник Стјепан Месић (2000-2010), пре него што је постао председник државе (пре тога је био председник хрватске владе, председник Председништва СФРЈ и председник Сабора), „кокетирао” с усташама. Једна од његових највише експлоатисаних изјава је она коју је дао 1992. у Аустралији: „Ми немамо пред ким што клечати! Ми смо два пута победили, а сви други само једном. Ми смо победили 10. априла, кад су нам Силе Осовине признале хрватску државу и победили смо јер смо се нашли после рата, опет с победницима, за победничким столом”.

Прва председница Хрватске Колинда Грабар Китаровић (2015-2020) на инаугурацију је позвала и Томислава Мерчепа, осуђеног ратног злочинца за злочине почињене у рату деведесетих над Србима, а за време свог мандата стекла је славу тврдњом како је “за дом – спремни” стари хрватски поздрав, који је “нажалост, компромитиран у време усташког режима” и јавно говорила: “Обожавам да слушам Томпсона, а слушала сам га често у аутомобилу с децом док су била мала.”

За оне који не знају, Томпсон је надимак хрватског певача Марка Перковића којем су због величања усташтва у својим песмама (најпознатије “Јасеновац и Градишка Стара” и “Чавоглаве”) забрањивани концерти у више земаља Европе, док је у Хрватској држао концерте на најзначајнијим државним догађајима као што је и прослава злочиначке “Олује”.

Актуелни председник Хрватске Зоран Милановић, који је пре тога  био на функцијама председника СДП-а, једне од две најјаче политичке странке у Хрватској и председник хрватске владе (2012–2016), сврставао се у антифашисте све до предизборне парламентарне кампање 2016, када се почео “хвалити” дедом усташом. Пошто му  деду усташу нису нашли, изборе је изгубио.

И актелни хрватски премијер Андреј Пленковић, иако “дете комунизма”, у свом седмогодишњем председавању, није далеко одмакао у отклону од усташтва од својих председника. Након што је у Јасеновцу 2017. постављена спомен-плоча погинулим припадницима ХОС-а у “домовинском рату”,  на којој је био уклесан и усташки поздрав из времена НДХ “За дом спремни”, основао је веће са главним задатком да влади, у року од годину дана,  предложи свеобухватне препоруке усмерене на суочавање хрватског друштва  с последицама владавине недемократских режима од Другог светског рата до проглашења независности. И то веће се “прославило” препоруком да се дозволи “стриктно ограничена употребу поздрава ‘За дом спремни’ због околности везаних за Домовински рат”. Та изнимка претворила се у правило, тако да се тај усташки поздрав, а са њим и остале усташке инсигније, као што се и могло очекивати, користе у свим (не)приликама.

У Хрватској, дакле, посебно од њеног уласка у ЕУ, поново ескалира рехабилитација усташтва: усташки поздрав „За дом спремни”, често праћен и усташком иконографијом, редовно се чује на спортским теренима, концертима, прославама и протестима; објављују се књиге и снимају „документарци” који фалсификују историјске чињенице; рехабилитују се осуђени злочинци из времена НДХ, друштвене мреже су преплављене фотографијама Павелића и осталих усташких злочинаца; широм Хрватске ничу споменици усташком викару Алијзију Степинцу; фасаде зграда и других јавних површина прекривају графити са усташким симболима и покличима, у Книну сваке године почетком августа, на дан прославе прогона и погрома Срба, марширају хосовци у усташким униформама са усташким грбом и поздравом „за дом спремни” и то у присуству целог државног руководства…

Саопштење хрватског Министарства вањских и европских послова са почетка овог текста, Фројд би назвао пројекцијом – то је одбрамбени механизам кад неко (у овом случају држава Хрватска) другима приписује властите, неприхватљиве, мисли, емоције или импулсе. То је оно понашање (стање духа) за које народ има израз: – у туђем оку види трун, а у сопственом не види балван.

 

Политика, 24. октобра 2023, штампано издање

 

 

 

 

 

facebooktwittergoogle_pluslinkedinmailfacebooktwittergoogle_pluslinkedinmail

Komentari su isključeni.