Хиљаду пресуда Србима са инкриминацијом да су као припадници ЈНА и српских паравојних јединица, у циљу стварања велике Србије, убијали и мучили недужне Хрвате и непотребно уништавали њихову имовину, погубнија је по истину него она Гебелсова „много пута поновљена лаж постаје истина”
У децембру 2020. године пред хрватским судовима заказане су главне расправе у 14 предмета због ратних злочина у којима је обухваћено укупно 59 оптуженика: пред Жупанијским судом у Загребу заказане се расправе у седам предмета против 46 оптуженика, пред ЖС у Осијеку у четири предмета против седам оптуженика и пред Жупанијским судом у Сплиту у три предмета против шест оптуженика. Четворици се суди у присуству и сви су екстрадирани из других држава, а свим осталима у одсуству. Сви оптужени су припадници бивше ЈНА или „паравојних јединица” бивше РСК. Ако не сви, онда су велика већина држављани Републике Србије. Од свих оптуженика којима се суди 25 година по завршетку рата у Хрватској, медији у региону, па тако и у Србији, нотирали су само једног оптуженика и то генерала бивше ЈНА Борислава Ђукића, којег је Жупанијски суд у Сплиту, 4. децембра, у поновљеном поступку, поново прогласио кривим за рушење бране Перућа и изрекао му казну од 10 година затвора, годину дана више него на претходном суђењу.
Према извештају Државног одветништва РХ од 18. септембра 2017, у тој држави су од 1991, од када се у њој воде поступци због кривичних дела ратних злочина, па до 30. јуна 2017. године покренути кривични поступци против 3.556 особа: под истрагом их је било 47, а против 1.349 истрага је обустављена, док су против 2.066 особа подигнуте оптужнице, од чега је 608 проглашено кривима и осуђено, 828 ослобођено (укључује и обуставе због смрти или преквалификација у оружану побуну), против 630 оптужених првостепени поступци су били још у току. Поређења ради, Хашки трибунал је, за отприлике исто време деловања, са целог подручја бивше СФРЈ, оптужио 161 особу, од чега их је 90 и осудио.
Према извештају ДОРХА (Државно одветништво Републике Хрватске) о раду државних одветништава у 2009, од 1991. покренут је кривични поступак против укупно 3.844 особе: под истрагом 475, истрага обустављена против 1.589; укупно оптужено 1.747, од чега су још под оптужбом било 573 особе, осуђено их је 555, а 644 ослобођено (укључује обуставе и преквалификације). Према извештају ДОРХ о раду државних одветништава у 2010. години и првих пет месеци у 2011, од 1991, покренут је кривични поступак против укупно 3.422 особе (433 у присуству а 2.990 у одсуству): под истрагом 354 особа; истрага обустављена против 1.176 особа; укупно оптужено 1.858 особа, од чега их је још под оптужбом било 629 особа, осуђено их је 558, а 708 ослобођено (укључује обуставе и преквалификације).
Упоређујући податке о укупно процесуиранима из извештаја ДОРХ-а за 2010. и 2009, иако оба обухватају период од 1991, простом математичком операцијом збрајања и одузимања долази се до резултата да су 2010. мање укупно процесуиране чак 422 особе него што их је било претходне године.
Укупан број процесуираних, по логици ствари и природним законима, не може се смањивати. А имајући у виду да су се сваке године отварале на десетине нових истрага (само у те две године поднесено 111 нових истражних захтева), тај број се могао само повећавати.
Из тог периода „математичке агробатике” хрватског правосуђа присећам се телефонског позива једног пензионисаног хрватског генерала са молбом да му из „Веритасових” евиденција дам информацију да ли је његов пријатељ, Србин из Крајине, процесуиран за ратни злочин пред хрватским судовима. У неверици, питам га „Извините, господине, чији рекосте да сте генерал”, а кад ми потврди да је хрватски, кажем му па што то не питате надлежне органе у својој држави, а он ми одговори „више верујем вашим подацима”.
По рачуници Иве Јосиповића из маја 2007, у то време професора Правног факултета Свеучилишта у Загребу (касније и председника Хрватске), у Хрватској је од 1991. до тада од 3.666 особа против којих је поступак био покренут за кривично дело ратних злочина, било 3.604 (98,31 одсто) особа „које су за време домовинског рата учествовале у агресији на Републику Хрватску, те 62 (1,69 одсто) особе које су били припадници хрватских оружаних снага”.
ДОРХ је последњи пут у саопштењу од 30. јуна 2011. изнео податке о процесуираним припадницима ХВ-а: кривични поступак покренут против 108 особа, истрага у току против 20 особа, истрага обустављена против девет особа, оптужено 79, још под оптужбом 37, осуђено их је 31, док их је 11 ослобођено или је поступак обустављен. У исто време (након волшебног нестанка 422 особе са списка процесуираних) било је укупно 3.513 процесуираних, што значи да је заступљеност припадника ХВ-а у укупном броју процесуираних била „чак” 3,07 процената.
Можда је и тај маневар помогао Хрватској да јој ЕУ изненада и неочекивано затвори поглавље „правосуђе и људска права” и тако убрза улазак у ЕУ.
И Србија још од 2003. има Закон о организацији и надлежности државних органа у поступку за ратне злочине, по којем српско правосуђе може да процесуира држављане бивших југословенских република, али га је у пракси, иако у сусједним државама изазива опште незадовољство, када су у питању злочини над Србима на подручју Хрватске, применила само једанпут.
Дотле Хрвати континуираним и несметаним процесуирањем припадника бивших ЈНА и СВК за сваковрсне ратне злочине поткрепљују свој званични државни наратив рата деведесетих по којем су водили одбрамбени рат од великосрпског агресора. Хиљаду пресуда Србима са инкриминацијом да су као припадници ЈНА и српских паравојних јединица, у циљу стварања велике Србије, убијали и мучили недужне Хрвате и непотребно уништавали њихову имовину, погубнија је по истину него она Гебелсова „много пута поновљена лаж постаје истина” .
Политика, елрктронско издање, 28.01.2021.
