Пише: Саво Штрбац
Након објављивања колумне „Дигитално признање с Велебита: Где су кости Боже Латиновића”, у којој сам отворио болно питање судбине несталог крајишког борца, телефонске линије и електронска пошта „Веритаса“ усијале су се у истом дану. Реакције које су стигле не само да допуњују причу о трагедији породице Латиновић, већ склапају запањујући, готово филмски заснован мозаик о људским судбинама растргнутим између војничке лојалности, породице и идеологије.
Први глас стигао је из Пирота. Драгослав Лешић (82), верни читалац „Политике”, осетио је моралну дужност да посведочи о човеку са видео-снимака о којем сам писао – бригадиру Хрватске војске Илији Винцетићу. Испоставиће се да историја не познаје једноставне линије разграничења и да се у ратни вихор деведесетих улазило са тешким теретом прошлости.
Лешић је Илију Винцетића познавао годинама, још из времена његове службе у ЈНА, где је био активни старији водник. Након службовања на Космету, Илија је са породицом – супругом Мирјаном, Српкињом из Жупање чији је отац био партизански првоборац, и двоје деце – изградио живот у Пироту. Нико у војсци није сумњао у његову лојалност. Чак и када је рат букнуо, као шеф кључних војних магацина, лично је опремио две локалне бригаде које су кретале на вуковарско ратиште.
Међутим, иза маске узорног старешине крила се дубока лична драма о којој је знао само кућни пријатељ Лешић. Илија је био сурово разапет: из Немачке су га родитељи молили да дезертира, док је из Осијека очајнички звала сестра, удата за Србина, плачући да ће јој Бранимир Главаш – тадашњи господар живота и смрти у граду – убити мужа и децу ако јој брат не пређе на хрватску страну. Супругу и децу је на крају склонио на безбедно, а сам остао на стражи, суочен са сопственим демонима.
А онда, преокрет. Након опремања бригада за Вуковар, Илија тајновито зове Лешића, наводно на путу за Београд, молећи га да му обиђе стан. Истина је била много даља – позив је стигао из Бугарске. У напуштеном пиротском стану, Лешић проналази кратко писмо, кључеве и службени пиштољ. Порука је била јасна: притисак је постао неиздржив. Војна комисија је одмах извршила инвентуру у магацинима којима је Илија управљао. Педантност војника остала је нетакнута: све је било на свом месту, ни један једини метак није фалио.
Убрзо се сазнало да је Илија Винцетић обукао униформу ЗНГ-а, одмотавајући клупко породичне историје у супротном смеру. Ипак, да ствари никада нису црно-беле, показује следећи догађај: један официр ЈНА, родом управо из Пирота, заробљен је од стране хрватских снага на велебитском репетитору Ћелавац. Из сигурне смрти извукао га је управо Илија – човек који га је и заробио, омогућивши му да се жив врати својима. Тај официр и данас живи у Пироту, сведочећи о поклоњеном животу.
Рат је, ипак, немилосрдно узео данак и породици. Илија никада није стигао до прве супруге у Немачку. Уследио је развод, нови живот и трајан географски расед међу децом. Годинама касније, већ тешко болестан, Илија се јавио старом пријатељу Лешићу из Задра, нудећи да сноси све трошкове пута и гарантујући му безбедност, уз речи да је сада „моћан и имућан”. Потреба за сведочењем и људским контактом из неког прошлог живота била је јача од времена.
Међутим, насупрот Илијиној комплексној судбини, стоји потпуно мрачна страна његове породице – његов рођени брат Перо Винцетић, у рату познатији као Пера Коњ. Док је Илија службовао у ЈНА, млађи брат Перо је код њега у Пироту завршавао средњу школу. Још током служења војног рока у Сурдулици, Перо је због отвореног величања усташтва био санкционисан, након чега преко Бугарске бежи у емиграцију. Почетком деведесетих враћа се у родну Посавину и постаје управник злогласног импровизованог логора за жене у Доњој Махали код Орашја. Оптужен за стравична мучења и силовања Српкиња, променио је идентитет и скривао се у Хрватској. Преминуо је у истражном затвору у Осијеку 2021. године, не дочекавши пресуду. На одру му је говор држао управо брат Илија, бранећи породичну верзију „истине о одбрани Посавине”.
Истога дана када се јавио Лешић, стигао је и позив из Немачке од Предрага Пеђе Цупаћа, неуморног истраживача страдања припадника Војске Републике Српске. Цупаћ је, гледајући онај јавни подкаст у којем Илија Винцетић отворено говори о заробљавању крајишког борца Боже Латиновића на Велебиту, успео да пронађе Илијин број у Задру и директно га суочи са кључним питањем: Шта се десило са Божом?
Илијина верзија уноси нову светлост, али и гнев породице. Он је потврдио да је лично заробио рањеног Латиновића, али тврди да му је његова тадашња супруга превила рану која није била опасна по живот, те да су заједно провели ноћ и попили чај. Након тога, Латиновић је спуштен са планине и предат задарској Војној полицији. Када је након неколико дана сазнао да је Божо преминуо, тврди да је био бесан јер је човек убијен без разлога. Где су кости – наводно не зна, али је изразио спремност да све ово понови пред правосудним органинима.
Паралелно са овим сазнањима, телефоном ми се јавио и Душан З., који већ годинама живи у Хрватској. Као Божин дугогодишњи предратни колега и саборац из исте јединице, он такође деценијама покушава да разјасни његову судбину. Према његовим речима, поједини трагови указују на то да је Божо сишао жив са Велебита у Стариград, али да је вероватно „нестао” у мору приликом превоза чамцем према Задру. Овај податак о мистериозном нестанку у мору заправо индиректно поткрепљује Илијину верзију – да је Божо ликвидиран без разлога након предаје Војној полицији, што баца светло и на разлоге Илијиног тадашњег беса. Иако Душан није гледао подкаст нити читао претходну колумну, обећао је да ће, вођен овим новим детаљима, лично потражити Илију и тражити одговоре.
Ове драматичне реакције и изненадна признања коначно су покренуле правни механизам који је деценијама тапкао у месту. Након јавно изнетих чињеница, синови покојног Боже Латиновића поднели су званичну кривичну пријаву Жупанијском државном одвјетништву у Сплиту против Илије Винцетића и НН починилаца убиства. Готово идентичну пријаву Тужилаштву за ратне злочине Републике Србије поднео је и Документационо-информативни центар „Веритас”.
Круг се затвара тамо где је и почео – у тешком трагању за истином. Прича о браћи Винцетић, разапетој између две војске, породичних уцена, пиротских магацина и велебитских магли, огледало је времена у којем су херојство, злочин, издаја и милост били удаљени тек за ширину једног војничког корака. Али изнад свега, ова прича остаје лелек синова који, тридесет пет година касније, траже само једно: кости свог оца.
Политика, 28.07.2026, штампано издање
