Саво Штрбац: „Олуја“ пред Међународним судом правде*

1. Тужба

1.1. Влада Републике Хрватске (даље тужитељ) је 2. јула 1999. године поднијела Међународним судом правде (МСП) у Хагу тужбу (пријаву за покретање поступка)¹ против Савезне Републике Југославије (СРЈ) ² у вези спора који се тиче наводног кршења Конвенције о спрјечавању и кажњавању злочина геноцида³ (Хрватска в. Србија).

Хрватска се позвала на члан IX Конвеције о геноциду⁴ као основ за надлежност суда над овим случајем.

1.2. Тужба Хрватске неколико дана послије извршене агресије НАТО на СРЈ (24. март – 10. јун 1999.) поднeсена је у најтежој ситуацији по СРЈ. Она је служила НАТО снагама и била је вид притиска у вријеме вођења поступка пред МСП-ом по тужби СРЈ (29. април 1999.) против десет, односно осам држава НАТО-а, такође у вези са примјеном и кршењем поменуте конвенције о геноциду.⁵

1.3. И у самој Хрватској подношење тужбе је оцјењено закашњелим потезом, јер се тицала догађаја из 1991. године. Штавише, иако су је на хрватској страни листом сматрали оправданом и утемељеном, неки су је сматрали и „кукавичком” ⁶.

1.4. Подизање тужбе против Србије обиљежено је и необичном афером која је указала на праве мотиве њеног подизања. Загребачки „Национал” је тада објавио записнике са сједница државног Савјета за сарадњу с хашким судом одржаних крајем 1998, на којима је утврђена стратегија „куповања времена” у односу на Хашки суд (који је почео да истражује „Олују” и припрема тужбу против генерала Готовине), чему је требало да послужи и подизање тужбе за геноцид против тадашње СРЈ ⁷.

1.5. Аутор те стратегије „куповања времена” био је амерички адвокат Дејвид Ривкин, који је и саставио ту тужбу против СРЈ да би добио у времену да припреми одбрану оптужених хрватских генерала ⁸.

1.6. Двије године касније, 1. марта 2001., у оквиру рока који јој је дат након затраженог продужења, ⁹ Хрватска доставља МСП Меморијал ¹⁰, заправо измјењену и допуњену верзију прве тужбе, у којем је одустала од њеног дијела који је говорио о томе да је Србија починила геноцид и над Србима у Хрватској (“дупли геноцид”) тиме што их је присилила да избјегну из Крајине, јер је таква конструкција, очито, ипак била превише “маштовита” да би је међународне судије озбиљно узеле у обзир ¹¹.

1.7. Тужбом се тражи да суд објави да је Србија, као правна сљедница СРЈ, крива за злочине геноцида у Хрватској; да суд нареди Србији да казни све одговорне за ратне злочине почињене на подручју Хрватске у периоду од 1991. до 1995. године, ако живе у Србији и ако су држављани Србије; да суд нареди Србији да објави податке о несталим лицима и врати отето културно благо, те да наложи Србији да исплати одштету како појединцима тако и држави Хрватској по утврђењу суда.

1.8. Хрватска терети Србију за геноцид почињен од од 1991. до 1995. године „због директне контроле над ЈНА, агентима службе безбједности и различитим парамилитарним групама, на територији Хрватске, у области Книна, источној и западној Славонији и Далмацији, те да је то резултирало “етничким чишћењем” Хрвата.

2. Приговор

2.1. Дана 11. септембра 2002., СРЈ је поднијела Прелиминарне приговоре¹² који се тичу надлежности суда и прихватљивости хрватске тужбе¹³.

2.2. Србија предлаже да се МСП огласи ненадлежним за поступање по тужби Хрватске, зато што СРЈ у вријеме подношења те тужбе није била чланица УН-а, а уз то није била ни потписница Статута МСП (то је учинила 2001. године, послије поновног пријема у УН, у новембру 2000. године), позива се и на чињеницу да се овај суд 2004. године огласио ненадлежним по тужби Србије против чланица НАТО-а због бомбардовања 1999. године (као аргумент за такву одлуку суд се позво на чињеницу да СРЈ није била потписница Статута суда). У прилог приговора ненадлежности, заступници Србије истичу да овај суд не може бити надлежан ни за дјела почињена прије 27. априла 1992. године, прије него је проглашена СРЈ.

2.3. Хрватска 25. априла 2003. у одговору на приговоре СРЈ,¹⁴ тражи да се суд огласи надлежним за поступање по њиховој тужби, као што је учинио и 1996. године у случају тужбе БиХ против СРЈ, односно Србије, за геноцид, уз додатну аргументацију да је однос Београда и УН-а деведесетих година имао сва обиљежја чланства у УН-у, као и да је СРЈ читаво вријеме била странка Конвенције о геноциду слиједом континуитета из СФРЈ, те да је режим Слободана Милошевића имао сва државна обиљежја и прије датума формалног проглашења државе.

3. Пресуда о надлежности

3.1. Пред МСП-ом, у времену од 26. до 30. маја 2008. године, одржана је прелиминарна расправа по тужби РХ против Србије за геноцид и агресију, на којој се расправљало о приговорима Србије о ненадлежности МСП у конкретном спору.¹⁵

3.2. МСП се пресудом од 18.11.2008. године¹⁶ огласио надлежним по тужби РХ против Србије за геноцид и агресију. Одбачени су сви приговори Србије о ненадлежности, осим онога који је оспоравао надлежност тога суда за период до 27. априла 1992. тј. до конституисања СРЈ, о којем ће се одлучити у току главног претреса.

3.3. За Србе из Хрватске ово је била више прижељкивана него очекивана одлука МСП-а. Већина оних у избјеглиштву, јавно се залагала за овакву одлуку из најмање два разлога: да је одлука била другачија Хрватска би своју тужбу, као што је то чинила и до тада, тумачила као пресуду (по њима се и без судске одлуке зна и ко је агресор и ко је починио геноцид) и не би им се пружила прилика да преко Србије, као тужене странке у спору, кроз евентаулну контратужбу, пред највишу правосудну установу изнесу своје аргументе о страдању Срба у Хрватској у истом периоду и на истом простору.¹⁷

4. Одлука Владе Србије о контратужби

4.1. Само два дана по доношењу одлуке МСП-а о надлежности, Влада Србије донијела је одлуку да се започне процедура подношења контратужбе МСП-у против Хрватске за геноцид над Србима из Хрватске бивше РСК у рату деведесетих прошлог вијека. Влада је одлучила и да формира Правни тим ради утврђивања истине о сукобу и злочинима на територији Хрватске током рата 1991-1995. године.¹⁸

4.2. Тако се Крајишницима испунила и друга жеља. Сада је било потпуно извјесно да ће кроз контратужбу Србије добити шансу да заиста изнесу доказе и аргументацију о страдању Срба из Хрватске, и то не само од 1991-1995., него и прије и послије тога времена.

4.3. Одлуке МСП-а о надлежности Србије да поднесе контратужбу као ријетко који догађај у новијој историји, хомогенизовала је Србе, и оне у Србији и оне ван Србије. Тако је до јуче периферан догађај постао “камен међаш” у историји српског народа. Говорило се да је било доста “посипања пепелом” кроз признања, опрашатања, заборављања, извињења и пружања руке помирења. Србима је доста и ратова. Они им никада нису донијели ништа добро. И када су их добијали, заправо су их губили, пошто су увијек имали велике људске губитке. Вријеме је, дакле, да “национални понос” почну бранити и враћати правним путем.¹⁹

5. Предаја контратужбе

5.1. Задњег дана 2009. године, Влада Србије саопштава да ће контратужбу против Хрватске за геноцид над Србима у периоду од 1991-1995. године, која је иначе била припремљена половином децембра, ускоро бити предана МСП.²⁰

5.2. Иако је суд Србији оставио рок за предају тужбе до 22. марта 2010., став Правног тима Србије био је да се контратужба поднесе до краја 2009. године како нека “виша сила” не би спријечила њено подношење.²¹

5.3. Ја сам, иначе, јавно заступао тезу да је боље за Србију и Србе, посебно оне из Хрватске, да се контратужба преда МСП, јер ће у том случају, све ако након тога и дође до било какве вансудске нагодбе или повлачења тужбе и контратужбе, штета бити мања самом чињеницом што ће се у архиви МСП налазити контратужба са релевантном документацијом о страдању Срба у Хрватској и у Другом свјетском рату и у овом посљедњем од 1991-1995., која би у будућности могла послужити свим заинтересованим као валидан историјски материјал.²²

5.4. Оно што је на стару годину од стране Владе Србије најављено, испуњено је првог радног дана у Новој 2010. години. Представник правног тима Србије господин Саша Обрадовић, 4. јануара у 15.00 сати, предаје контратужбу директно суду у Хагу²³. Био је то медијски, а рекао бих и правни, политички и дипломатски догађај дана, вјероватно и мјесеца, а за Србе из Хрватске и бивше РСК и најзначајнији догађај од августа 1995. године.

6. Контратужбени захтјев

6.1. Контратужбени захтјев састоји се из два дијела.²⁴

У првом се предлаже суду да одбије све тужбене захтјеве из тужбе РХ који се тичу чињења или нечињења, без обзира која им је правна квалификација, а одиграли су се прије 27. априла 1992. године, тј. прије него што је СРЈ постала држава, или алтеранативно, прије 8. октобра 1991. године, кад ни Хрватска ни СРЈ нису постојале као независне државе; односно, да се тужбени захтјеви из тужбе РХ који се тичу наводног кршења обавеза из Конвенције о спречавању и кажњавању злочина геноцида, прије и посље 27. априла 1992. године (алтерантивно прије и послије 8. октобра 1991.) одбију јер немају упоришта ни у праву ни у чињеницама.

6.2. У другом дијелу се предлаже да суд утврди да је РХ прекршила обавезе из Конвенције за вријеме и послије операције “Олуја” у августу 1995. године починивши, у намјери да уништи етничке Србе који су живјели у регији Крајина (у УНПА зонама Сјевер и Југ) у Хрватској, сљедећа дјела: убијање припадника те групе; узроковање тешких физичких и менталних повреда припадницима те групе и намјерно их подвргавајући таквим животним условима који доводе до њиховог уништења (алтерантивно – да је РХ прекршила обавезе из Конвенције планирњем извршења геноцида над етничким Србима у Крајини), те што је пропустила и још увијек пропушта да казни починиоце злочина геноцида над српском етничком заједницом која је живјела у регији Крајина.

6.3. Затим, да се за кршење међународног права утврди одговорност РХ тако што ће јој се наложити да: одмах предузме неопходне мјере за суђење починиоцима крвичних дјела геноцида или било којег другог дјела из Конвенције, почињене прије, за вријеме и послије акције “Олуја” и да сноси посљедице неодговорног кршења међународног права: плаћањем одштете свим припадницима српске етничке заједнице из РХ за сву претрпљену штету проузроковану чином геноцида; да успостави све неопходне мјере и да обезбједи сигурност за безбједан и слободан повратак припадника српске етничке групе из РХ и да осигура услове за њихов миран и нормалан живот, укључујући потпуно поштивање њихових националних и људских права и да измјени Закон о благданима, споменицима и нерадним данима, тако што ће укинути “Дан побједе и домовинске захвалности” и “Дан хрватских бранитеља” као дан тријумфа у геноцидној операцији “Олуја”, са листе празника.²⁵

7. Прогнозе ²⁶

7.1. Став Крајишника окупљених око Веритаса био је да ако је почињен геноцид над Хрватима, онда је још већи геноцид почињен над Србима. Хрватским аргументима (погинули, нестали, рањени, заробљени, прогнани, уништена имовина) супроставиће своје аргументе о тим истим категоријама, које ни у релативним ни у апсолутним бројкама нису мање.

7.2. Аргумент на српској страни је и “злочин континуитета” тј. страдања Срба у току Другог свјетског рата на истом простору у Павелићевој НДХ, чију је политику наставила и Туђманова РХ.

7.3. Тачно је да се Конвенција о геноциду формалноправно не може примјењивати ретроактивно што значи ни на Други свјетски рат. Међутим, када се “злочин континуитета” стави у контекст контратужбе због бољег разумијевања догађаја од 1991-1995., тада га суд мора узети у разматрање са осталим доказима и аргументацијом и о њему заузети став.

7.4. Даљњи аргумент на српској страни је и чињеница постојања државе СФРЈ, из које је Хрватска кренула у сецесију, што значи да је све до њеног међународнога признања (јануар 1992.) ратовала сецесионистичка војска РХ против ЈНА, као легитимне војске СФРЈ, која је била овлаштена да брани територијални интегритет СФРЈ.

7.5. Као аргументе за контратужбу треба користити и чињенице да је Хрватски сабор, у децембру 1990., неуставно укинуо конститутивност Србима, што је довело до ескалације сукоба и до првог етничког чишћења Срба, најприје из државних структура, а затим и са територије под контролом хрватских власти, као и до масовних убистава у току 1991. и 1992. (више је Срба смртно страдало 1991. него 1995.).

7.6. Посебно значајан аргумент на српској страни је и умјешаности међународне заједнице у српско-хрватски сукоб. Наиме, прије међународног признања РХ, а након проглашења РСК, подручје РСК стављено је под заштиту УН-а по Венсовом плану, који није прејудицирао политичко рјешење, као и чињеницу да је Хрватска извела пет агресија на заштићено подручје УН-а иако је и сама била чланица те исте организације, укључујући и “Олују”, иако је делегација РСК, 3.8.1995. у Женеви, прихватила споразум којег је предложила међународна заједница, а који је предвиђао примјену плана З-4, којег је такође сачинила међународна заједница, по којем су Срби у Хрватској требали добити “државу у држави”.

7.7. Додатни аргумент на српској страни ће бити и евентуална осуђујућа пресуда од стране ICTY-а против хрватских генерала, али и цјелокупног политичког и војног врха РХ из ратног периода, за етничко чишћење Срба кроз “удружени злочиначки подухват”, са циљем да се Срби силом протјерају са подручја Крајине и у намјери да се више никада не врате на то подручје.

8. Спекулације о узајамном повлачењу тужби

8.1. Одмах по предаји контратужбе суду, почеле су и спекулације и са једне и са друге стране о могућој и пожељној вансудској нагодби, што подразумјева и повлачење тужбе и контратужбе, јер би, наводно, овај спор могао сметати и Хрватској и Србији на њихову путу ка ЕУ.

8.2. Представници власти у обе државе јавно су говорили о узајамном повлачењу тужби за геноцид. Предњачили су представници Србије из предходне власти, предвођене демократама²⁷,  док претходна власт у Хрватској, предвођена хадезеовцима, о томе није хтјела ни да чује²⁸.

8.3. По доласку нове власти, и у Хрватској се почело говорити о могућности повлачења тужбе под одређеним условима, од којих су најчешће спомињани: решење питања несталих, опљачкане имовине и ратних злочина²⁹.

8.4. Комисија хрватске бискупске конференције „Iustitia et pax”, крајем априла 2013., јавно је позвала власт у Хрватској да никако не одустане од тужбе за геноцид, јер је то нужно због тражења правде и установљавања правила за будућност „да се сукоби рјешавају судом, а не ратом”, у противном „можемо очекивати нове ратове јер све упућује на то да се злочини исплате: што се освоји остаје агресору, а жртве одговарају зато што су се браниле”³⁰.

8.5. Након сусрета потпредсједника влада Хрватске, Весне Пусић, и Србије, Александра Вучића, првог љетњег дана 2013. године у Београду, пале су и најаве о узајамном повлачењу тужби за геноцид пред МСП.³¹

8.6. Из потеза и изјава представника једне и друге стране добијао се утисак да су Хрвати у предности уколико би се поступак наставио до краја и да евентуалним узајамним повлачењем тужби српској страни чине велику услугу.

8.7. Крајишници окупљени око Веритаса, сматрали су да су Срби у повољнијој ситуацији у спору пред МСП. Јавно су питали да ли би евентуални споразум о узајамном повлачењу тужби садржавали и одредбу да није било геноцида ни са једне ни са дуге стране? Ако не буде такве одредбе, чему онда и повлачење тужби. А ако је буде, да ли ће се њоме промијенити свијест и српског и хрватског народа о томе да ли је ко и над ким починио геноцид у посљедњем али и у претходним ратовима. Геноцид, говорили су, није ни царински, ни гранични ни малогранични споразум. Геноцид је оно што потомци оштећеног народа генерацијама носе у свијести и што се временским одмаком још више појачава. А искуство нас учи да се свијест народа не мијења декретима власти типа „од данас нема Бога”.³²

8.8. Спор између Хрвата и Срба је јединствен и по томе што до тада у свијету није забиљежено да су два народа истовремено тврдила (и били увјерени) да је онај други над њим извршио геноцид, али не и обратно. Самим тим је и већа могућност да првом „правом приликом” свијест о геноциду код оба или једног народа „експлодира” и доведе до нових злочина. Због тога су Крајишници сматрали да пред судом треба ићи до краја.

8.9. Говорило се да би међусобно повлачење тужби имало и за Београд и Загреб и финансијску димензију, пошто су спорови пред МСП веома скупи³³. Срби су узвраћали, колики год да су, свакако да нису мали у осиромашеним земљама какве су данас Хрватска и Србија, ипак су најскупљи људски животи, укључујући и оне већ изгубљене, а посебно оне који би се могли изгубити у будућности само због њихове националне, вјерске или неке друге припадности.³⁴

9. Одговор на Контратужбу (“реплика”"), Одговор на Одговор (“диплика”) и Додатни поднесак (“триплика”)

9.1. На састанку који је одржао предсједник Суда са представницама страна у спору, 3. фебруара 2010, заступник Хрватске је изјавио да њихова Влада неће подићи приговор прихватљивости на српску контратужбу, али је најавио да ће о контратужби изнијети став у одговору. Заступник Србије је изјавио, да у том случају, и његова Влада жели да поднесе одговор на одговор.

9.2. Хрватска је Одговор на контратужбу (“реплика”)³⁵ поднијела 20. децембра 2010. У опсежном материјалу, од пет књига. У једном дијелу се оспоравају наводи из контратужбе Србије, док у већем дијелу Хрватска настоји да оснажи аргументацију из своје тужбе. У Хрватској је подношење „реплике” објашњавано потребом појачавања „аргументације из оригиналне тужбе”, имајући у виду то да хрватска тужба носи датум од 1999. године, а у међувремену је донијето неколико правоснажних пресуда Међународног кривичног трибунала у вези са одговорношћу особа српске националности из Српске Крајине и из Србије (пресуда М. Мартићу, злочини на Овчари, поступак против Ј. Станишића и других).³⁶

9.3. Одговор на одговор (“диплика”)³⁷ Србија је поднијела 4. новембра 2011., написан на око 1.000 страница, а састојао се од основног дијела на 320 страница, којим се оспоравају приговори Хрватске, и 76 анекса сабраних у три тома. Додатна аргументација садржавала је нове доказе који су оснажавали контратужбу Србије, изјаве сведока, тајне записе разговора хрватског врха, неке међународне документе и анализе „Веритаса” са ажурираним списковима погинулих и несталих.³⁸

9.4. Дана 16. јануара 2012., на састанку који је одржао Предсједник Суда са заступницима страна, заступник Хрватске захтјева да им суд одобри да се писмено, по други пут, очитују на српску додатну аргументацију, ком захтјеву је суд удовољио, одредивши им рок до 30. августа за подношење поднеска, којег је Хрватска и поднијела задњег дана рока. У Додатном поднеску (“триплика”)³⁹, написаном на око 250 страна, са 34 анекса, све сабрано у два тома, хрватска страна, као и у Одговору, у једном дијелу оспорава наводе из контратужбе Србије, док у већем дијелу настоји да оснажи аргументацију из своје тужбе.

10. Игре са свједоцима

10.1. Обе стране су уз тужбу и контратужбу и накнадно поднесеним поднесцима доставили и писане изјаве свједока које су узимане од стране домаћих судова и полиције у дужем временском периоду. Писмом од 30. августа 2012. Секретеријат Суда је затражио од страна да га обавијесте да ли желе да позову свједоке и/или свједоке експерте на главни претрес са процјеном колико ће саслушање трајати. Дописом од 19. септембра 2012., Србија обавјештава Суд да планира да позове осам свједока и једног свједока експерта, док Хрватска дописом од 31. октобра 2012. информише Суд да планира да позове дванаест свједока и једног свједока експерта.⁴⁰

10.2. Писмом од 11. септембра 2012. Србија је информисла Суд да су Хрватске власти контактирале најмање два лица чије су изјаве достављене у Одговору на одговор; користећи чињеницу да су се вратили из избјеглиштва својим кућама, која су након тих контаката одустала од своје првобитне изјаве или су негирали да су било коме давали изјаве. Дописом од 16. октобра 2012. Секретеријат Суда обавјештава стране да је Суд наредио да се морају суздржати од контактирања особа чије је изјаве доставила супротна страна. У истом допису тражи се од Хрватске да достави суду потпуну листу контактираних, са њиховим именима и адресама, како би суд могао процијенити посљедице које би могле произаћи из тих контаката. Сличан захтјев је упућен и Србији.

10.3. Дописом од 2. новембра 2012., Хрватска информише Суд да је хрватска полиција била у контакту са пет особа ⁴¹ чије је изјаве Србија доставила у Одговору на одговор; док Србија дописом од 26. новембра 2012. обавјештаваа Суд да српске власти нису никада биле у контакту са лицима чије су изјаве налазе у хрватским поднесцима.⁴²

10.4. Дана 1. октобра 2013. странке обавјештавају Суд о лицима које намјеравају позвати на саслушање, као и о писаним изјавама и свједочењима која нису раније предана уз поднесеке. Хрватска планира да позове девет свједока⁴³ и три свједока експерта⁴⁴ како би подржала своју тужбу, док Србија планира да позове седам свједока⁴⁵ и једног свједока експерта⁴⁶ како би подржала тврдње из контратужбе.

10.5. Писмом од 15. новембра 2013. Хрватска информише Суд да не жели унакрсно испитивати свједоке и свједока експерта које је предложила Србија, те да схваћа да они неће бити позвани пред суд да свједоче, и да ће њихов исказ бити дат пред судом у форми писаног свједочења или изјаве. Писмом од истог датума, Србија је, досавила Суду имена пет свједока и име једног свједока експерта које не жели да испитује на главном претресу, што имплицира да жели да испита четири друга свједока и два друга свједока експерта са хрватског списка од 1. октобра 2013. године⁴⁷.

10.6. За многе и у Хрватској и у Србији било је велико изненађење одустанак Хрватске од унакрсног испитивања свједока и свједока експерта са српске листе на главној расправи, тим више што је у Одговору и Додатном поднеску оспоравала исказе свједока а понајвише изјаву свједока експерта. На инсистирање српске стране због чега их не желе унакрсно испитивати, хрватски заступник је објаснио да прихватају исказе свједока са српске листе а да ће у погледу експертског свједока изнијети примједбе за које им није потребно унакрсно испитивање.⁴⁸

10.7. Исказе свједока које су странке кандидовале за непосредно саслушање на главном претресу, а које противна страна није жељела унакрсно испитивати, усмено су изнијели адвокати једне и друге стране и постали су саставни дио записника са главне расправе.⁴⁹

11. Хрватски експертски свједок Соња Бисерко

11.1. Председницу Хелсиншког одбора за људска права у Србији, Соњу Бисерко, хрватски Правни тим је ангажовао да свједочи као експерт у корист хрватске тужбе против Србије због геноцида који су Срби наводно починили на територији Хрватске од 1991. до 1995. године. Бисерко је пред судијама МСП-а у Хагу свједочила 4. марта 2014. године, другог дана главне јавне расправе.⁵⁰

11.2. Експерт Бисерко тврди: “Десет година трајала је нека врста медијске припреме у Србији, поготово од 1988. до 1991. године, када је српски народ припреман за нешто што ће тек доћи, тако што се поново најављивао геноцид, пре свега у Хрватској и Босни. Инсистирало се на тези да је српски народ жртва обе Југославије. Та кампања је показала шта се спрема.” Прецизирала је да је овакав свој став базирала и на декларацијама партија попут СПО-а и СРС-а, на изјавама бројних академика, професора и других јавних личности у Србији, као и Меморандума САНУ, као документу који је заокружио цијели тај поглед на кризу у Југославији.⁵¹

11.3. Друга јој је тврдња: “да је Устав Србије из 1990. године био први сецесионистички документ”, а на питање члана српског тима, адвоката Новака Лукића, “да ли је, по њеном мишљењу, Резолуција Скупштине Словеније из јула 1990. године, којом је проглашен суверенитет ове југословенске републике, сецесионистички документ”, избјегла је директан одговор на ово питање наводећи да су све републике биле у припреми промене својих устава, што је заправо одражавало тадашњу реалност у Југославији, али је Србија прва de fakto донијела тај нови устав.⁵²

11.4. Сама најава њеног свједочења је изазвала велику медијску пажњу и у Хрватској и у Србији, једни су је хвалили а други су је нападали⁵³

11.5. Заиста је ријеткост срести у оваквим споровима, у којима се двије државе и два народа међусобно оптужују за најтеже кривично дјело као што је геноцид, да неко свједочи да је његова држава геноцидна, у којој, успут речено, живи сво вријеме и ужива многе бенифиције⁵⁴ Још је несхватљивије ако се има у виду да је њен експертски исказ заправо једна гомила личних импресија, све на штету сопствене државе, што је и суд препознао.

11.6. Члан српског Правног тима, адвокат Новак Лукић, је у Суду правде оспоравао и кредибилитет Соње Бисерко као свједока наводећи да је својевремено, док је била запослена у Министарству спољних послова⁵⁵,  проглашена дисциплински одговорном за давање нетачних података у вези са коришћењем стана. Појашњавајући о чему се ради, Бисерко је казала да је до тога дошло зато што није хтјела да сарађује са Државном безбедношћу која је прогањала четири године.⁵⁶ Можда управо у тој чињеници треба тражити њено антисрпско дјеловање задњих двадесетак година.

12. Главни претрес

12.1. Главни претрес пред седамнаесточланим вијећем⁵⁷ МСП-а одржан је од 3. марта до 1. априла 2014., на којем су странке износиле аргументе и реплике.⁵⁸

12.2. Хрватска је на главној расправи, на рочишту одржаном 21. марта, у завршној ријечи, поставила коначни тужбени захтјев, који је идентичан оном постављеном у Меморијалу, описаном у тачки 1.8.⁵⁹

12.3. Србија је на главној расправи, на рочишту одржаном 28. марта, у завршној ријечи, поставила свој коначни тужбени захтјев, који је идентичан оном постављеном у контратужби, описаном у тачки 6, с том разликом што је одговорност Републике Хрватске, поред геноцида, алтернатвно проширила и на сва друга дјела из члана III (б), (ц), (д) и (е) Конвенције о спречавању и кажњавњу злочина геноцида и то: планирањем извршења геноцида, непосредним и јавним подстицањем на вршење геноцида, покушајем геноцида и саучесништвом у геноциду против српске националне и етничке групе у Хрватској, као такве, која је у значајном дијелу живјела у Крајини.⁶⁰

13. Пресуда о меритуму

13.1. Међународни суд правде пресудом објављеном 3. фебруара 2015.⁶¹ одбио је хрватску тужбу и српску контратужбу за кршење Конвенције о спречавању и кажњавању злочина геноцида. Од 17 судија највишег свјетског суда, њих 15 је закључило да злочини против несрпског становништва на подручју Источне и Западне Славоније, Кордуна, Баније, Лике и Далмације, “нису почињени с намјером потпуног или дјелимичног уништења” Хрвата као групе.⁶² Српска контратужба која се односи на злочине почињене над крајишким Србима током и након операције “Олуја” у љето 1995. године одбијена је једногласно.

13.2. Суд је утврдио да нека од кривичних дјела – убиства и наношење тешких тјелесних и душевних повреда – која су починили припадници ЈНА, српских и хрватских снага, представљају материјални елемент геноцида (actus reus). Ипак, у оба случаја је закључено да није било специфичне геноцидне намјере (dolus specialis): да се хрватско или српско становништво уништи у цјелини или дјелимично. Уместо тога, суд је закључио да су злочини почињени са намјером ”насилног уклањања” и “етничког чишћења” хрватског становништва са подручја Источне и Западне Славоније, Кордуна, Баније, Лике и Далмације, односно српског становништва из Крајине⁶³

13.3. МСП је својом пресудом оснажио утврђења Претресног вијећа Хашког трибунала (МКСЈ) о злочинима почињеним над Србима током и након операције „Олуја“. Наиме, гдје год Жалбено вијеће није преиначило првостепену пресуду, а није ни улазило у анализу убистава⁶⁴ и злостављања⁶⁵ које је утврдио првостепени суд, МСП их је прихватио као утврђене.⁶⁶ Овакав став МСП-а о, по много чему, контрoверзној пресуди МКСЈ у случају “Готовина”, даје потпуно нову димензију и отвара многа питања и могућности оштећеним Србима у тражењу обештећења, а органима гоњења и у Србији и у Хрватској намећу обавезу да открију и процесуирају починиоце.

13.4. Преведено на обични језик, МСП је кроз образложење своје пресуде много “замутио” до тада “чисту као суза” операцију “Олуја”, квалификујући је као акцију етничког чишћења, које није досегло ниво геноцида. Хрвати су хтјели српску територију без Срба очекујући да они сами оду, а не да их “униште у цјелости или дјелимично”. А да би их натјерали да напусте своја вјековна огњишта, гранатирали су њихове градове и избјегличке колоне, убијали заостале цивиле и војнике, пљачкали и уништавали њихова имања и спријечавали им повратак.⁶⁷

13.5. МСП је кроз образложење пресуде дао и одговор што је то, ако већ није геноцид, што се десило крајишким Србима током и након акције “Олуја”, а дао им је и солидну основу да правним путем наставе тражити остварење осталих (споредних) захтјева из контратужбе: процесуирање починилаца свих ратних злочина над њиховим сународницима, обештећење за уништену имовини и изгубљене животе, одрживи повратак и пуно поштовање њихових националних и људских права.⁶⁸

14. Ad hoc судије

14.1. Ова ће се пресуда памтити и по томе што је Миленко Крећа, српски ad hoc судија у Вијећу МСП, гласао против тужбеног захтјева сопствене државе.⁶⁹

Крећа је у одвојеном мишљењу⁷⁰, написаном на 82 странице, написао да се не слаже са већином јер сматра да је у Хрватској било подстицања на извршење геноцида⁷¹, али није објаснио због чега је гласао за одлуку већине ако се с њом не слаже. Овако испада да се не слаже са својим сопственим мишљењем.

14.2. Ad hoc судије врло често могу бити на страни државе која их је именовала. То је, наравно, био случај и са хрватским судијом у овом предмету. Он, међутим, по мишљење проф. Шабаса, није понудио јаке аргументе за свој став. Што се тиче судије Креће, Шабас наводи “морам да кажем да сам увијек импресиониран када судија не буде на позицији земље која га је предложила јер то показује његову истинску непристрасност.”⁷²

14.3. Ако ad hoc судија не гласа за тужбу своје државе, како се може очекивати да за њу гласају судије из других држава. Из неког мог личног увјерења да сви Срби осјећају тежину трагедије која је задесила крајишке Србе у акцији “Олуја”, заиста сам очекивао, а вјерујем и многи други Срби, глас “за” за нашу тужбу од српског ad hoc судије, по истом принципу по којем је и хрватски гласао за њихову тужбу.

15. Нестали и обештећење жртава

15.1.    По питању несталих, суд у оразложењу пресуде констатује да се странке не слажу о броју и националности особа које су нестале. Ипак, пошто није спорно да је много лица нестало, суд констатује да није на њему “да одреди њихов прецизан број или националност”.

Пошто су странке потврдиле да, на основу Дејтонског споразума из 1995., сарађују на тражењу несталих особа, те да је дошло до неког помака, али недовољно, Суд их је охрабрио и препоручио им да наставе сарадњу у доброј вјери и да употребе све што је у њиховој моћи, како би судбина несталих лица била рјешена што је прије могуће.⁷³

15.2. По питању накнаде штете, Суд подсјећа да је његова недлежност у овом случају заснована на члану IX Конвенције о геноциду, и да он може да пресуђује само на основу датих му овлаштења, те да његови закључци стога не утичу на питања могуће одговорности страна за нека друга кршења међународних обавеза које не спадају под саму Конвенцију. Ако је дошло до таквих кршења, Странке остају одговорне за изазване посљедице па их Суд охрабрује “да наставе сарадњу и да понуде жртвама таквих злочина прикладну репарацију, јер би то допринијело миру и стабилности у региону”.⁷⁴

15.3. Крајишки Срби окупљени око Веритаса су потпуно сагласни са препоруком МСП да обе државе убрзају рјешавање судбина несталих и да пронађу механизме за обештећење жртава и са једне и са друге стране.⁷⁵

16. О надлежности и одговорности

16.1. Са 11 гласова за и 6 против одбачен је и приговор Србије на ненадлежност Суда за злочине почињене прије 27. априла 1992. године када је формално успостављена Савезна Република Југославија.⁷⁶ Против је гласао и предсједник суда Томка, а свој став је објаснио у издвојеном мишљењу.⁷⁷

16.2. Међутим, таква одлука је без значаја пошто се Суд заправо није ни упустио у расправу о одговорности Србије. Дезигнација да су злочине над Хрватима извршили ЈНА и српске снаге (пара. 204), ничим не прејудицира питање одговорности до ког се није ни стигло.

С друге стране, Суд налази да са одговорношћу Хрватске “нема тешкоћа” (пара. 449). Дакле, за убиства, као и за нечовјечно и сурово поступање, које је Суд утврдио над Србима, несумњиво је одговорна хрватска држава.

16.3. О овој одлуци Суда много се причало у стручним круговима и, углавном, са подсмјехом. Говори се да је Суд морао да нађе “неки трик”. У супротном, одбио би да разматра догађаје из 1991, пошто би нашао да за злочине над Хрватима од 1992. до 1995. нема никаквих доказа и одмах би прешао на злочине против Срба, који би по таквој пресуди испали ексклузивне жртве тог рата. А то је за западне судије, наравно, недопустиво.⁷⁸

17. Трошкови

17.1. Према јавно објављеним подацима Министарства правосуђа Хрватске, трошкови поступка по узајамним тужбама за геноцид Хрватску коштају 28.111.598,59 куна (око 3,7 милиона евра). Од укупно наведеног износа, највећи дио средстава утрошен је на ангажман страних адвоката за заступање пред МСП. На адвокатске трошкове адвоката Давид Б. Ривкина те адвокатског друштва Матриx из Лондона (проф. Philippe Sands, проф. Crawford James и др.), потрошено је 23.767.846,33 куна (око 3,1 милиона евра): на трошкове интелектуалних услуга, које укључују, имеђу осталих, трошкове превода, чланова тима, заступника, сузаступника, експерата, стручних анализа, прикупљања података и обраде података) утрошено је 2.629.245,73 куна (око 350.000 евра); на материјалне трошкове, који укључују трошкове смјештаја тима и свједока, дневница, авио-карата, штампања поднесака и слично, утрошено је 1.714.506,53 куна (230.600 евра).⁷⁹

17.2. Према подацима Министарства спољних послова Србије, трошкови поступка по узајамним тужбама за геноцид Србију коштају 92.457.981 динара (око 804.000 евра). Од укупне суме, на рад правних заступника Републике Србије и њихових канцеларија потрошено 76.993.338,98 динара (око 670.000 евра); за интелектуалне услуге, које подразумевају скупљање и обраду материјала неопходних за суђење, те њихово превођење, уплаћено је 9.910.341,12 динара (86.176 евра); за остале трошкове – путовања и смјештај, дневнице, штампање неопходне документације и логистичке трошкове – издвојено је 5.554.300,00 динара (48.298 евра).⁸⁰

17.3. Сви трошкови поступка пред МСП падају на терет буџета УН-а. Државе као парничне странке немају трошкове поступка. Ово не треба мјешати с питањем репарације, коју би платила страна која изгуби спор. Хрватска је у овом предмету тражила накнаду цјелокупне материјалне и нематеријалне штете коју је претрпјела од 1991. до 1995, укључујући и изгубљену економску добит, па би с тим у вези требало одмјеравати и исплативост српских трошкова у овом предмету. У сваком случају, Србија се као тужена страна никако није могла ослободити ових трошкова. Противтужба их није значајно увећала.⁸¹

18. Реаговања

18.1. У изјавама након изрицања пресуде, представници званичног Београда и Загреба су се трудили да налазе највишег свјетског суда, који пресуђује у споровима између држава, представе у што повољнијем свјетлу по њихову страну. Тако је министар правосуђа Хрватске, Орсат Миљенић, у први план истицао да пресуда потврђује да су ЈНА и српске снаге извршили агресију на Хрватску⁸², док је за министра правде Србије, Николу Селаковића, најважније да је Суд констатовао да су у “Олуји” почињени злочини и да је егзодус крајишких Срба за хрватско руководство био планирана и “пожељна” посљедица војне операције⁸³.

18.2. За шефа српског Правног тима, Сашу Обрадовића, контратужба је испунила двојаки циљ, “с једне стране појачали смо нашу одбрану, што је свакако допринело и да хрватска тужба буде у целости одбијена, а с друге стране представили смо МСП, што је он у образложењу пресуде и констатовао, да су злочини током операције “Олуја” извршени и да се о операцији “Олуја” више не може говорити као о законитој акцији с циљем ослобађања одређених територија”.⁸⁴

18.3. Професор Мирјан Дамашка⁸⁵, шеф хрватског Правног тима до главног претреса, коментарише за ХРТ : “Одлука Суда да геноцида није било не значи стога да догађаји који су дали повода парници не представљају друге изванредно тешке злочине против човјечности и ратног права. Било би стога погрешно кад би злочинима погођене особе помислиле да им се пресудом Међународног суда правде одриче статус жртве тешких кривичних дјела. Напротив, образлажући закључак већине судија да Хрватска није доказала геноцидну намјеру Србије, пресуда јасно утврђује постојање тих злочина. Била би још већа погрешка помислити да околност што Србија није осуђена за геноцид значи да се не може сматрати агресором. Држава може бити одговорна за геноцид а да није починила агресију, баш као што може починити агресију а да не буде одговорна за геноцид. Унаточ губитку парнице, с њом повезани трошкови и напори хрватскога правног тима нису остали потпуно без плода. Из пресуде се стијече јасна слика о калварији кроз коју је Хрватска прошла тијеком Домовинског рата”.⁸⁶

18.4. Професор Дамашка признаје да је сазнање о тешким страдањима “наших људи” међународна јавност могла добити и из пресуда МКСЈ али “само у неповезаним фрагментима због изолованих чињеничних утврђења у поступцима против одређених особа”. Томе насупрот, пресуда МСП, каже проф. Дамашка, “пружа сад панорамску слику страхота које су се током рата догодиле у Хрватској”. И управо је то, по њему, и био довољан разлог да се од тужбе не одустане.⁸⁷

18.5. По мишљењу проф. Дамашке изгледи на успјех били би мало бољи да су тужбу измијенили, односно да су је ограничили на оно што би било лакше доказати и што би судије лакше “прогутале” из политичких разлога. Умјесто да се Србија тужи да је прекршла Конвенцију о геноциду тиме да је сама починила геноцид, требало је “преиначити тужбу па тужити Србију да је прекршила Конвенцију тиме што није спријечила геноцид неке парамилитарне групе којој се геноцидна намјера у некој епизоди могла лакше доказати”. Овакво своје мишљење проф. Дамашка доводи у везу са чињеницом да је Конвенција о геноциду изворно замишљена само зато да се утврди одговорност државе за неспречавање и некажњавање геноцида, те додаје да је став да држава сама својим геноцидним понашањем може прекршити Конвенцију изражену тек у парници Босне против Србије унаточ противљењу садашњег предсједника Међународнога кривичног суда.⁸⁸

18.6. За професора Шабаса, члана српског Правног тима, „Пресуда МСП у спору између Србије и Хрватске била је потпуно предвидљива” и у складу је са приступом који је тај суд заузео у случају спора БиХ и Србије 2007. године и коју је “поздравио као разуман и опрезан приступ разумјевању злочина геноцида у складу са Конвенцијом о геноциду из 1948. године”. Иако му је тешко да коментарише недавну пресуду МСП као независни научник због његовог директног ангажовања на случају, вјерује да је то исправан приступ. Сматра да је то добро за репутацију и кредибилитет суда и да “досљедност у пресудама подстиче поштовање према институцијама.”⁸⁹

18.7. Како су судије поменуле више пута, њихову надлежност је ограничавала дефиниција геноцида. Уколико не нађу да постоји кршење Конвенције о геноциду, они остају без надлежности. Ипак, каже проф. Шабас, на разним мјестима у пресуди постоји признање да је било великих злоупотреба у вези са операцијом “Олуја”. У ширем смислу, суд као да говори да он није баш најбоље мјесто за одлучивање о таквим питањима. По њему “право мјесто за правду за жртве злочина у вези са операцијом “Олуја” јесте Хашки трибунал. Али и ту су, жртве биле ужасно разочаране.”⁹⁰

18.8. На питање „да ли суђења у оваквим случајевима помажу или ометају процес помирења“, адвокат Вејн Џордаш, члан српског Правног тима, одговара: “Свака држава и случај су другачији и зависе од контекста. Важно је не очекивати превише од судског процеса, колико год он изгледао важан у датом тренутку. Помирење је, наравно, дуго и компликовано путовање условљено многим стварима – временом, опраштањем, надом и борбом за боље сутра. На политичарима и другим лидерима је да креирају мир, као што су они пре њих спремно ушли у рат. Судови су део процеса помирења, у којем су најважнији одговорност и транспарентност. Колико год добре или погрешне биле одлуке МСП-а или Хашког трибунала, оне пружају неке одговоре и изгледе за завршетак процеса, што је боље него ништа.⁹¹

18.9. И за крај цитираћу ријечи проф. Шабаса из поруке коју је послије објаве пресуде упутио Саши Обрадовићу, шефу српског Правног тима: “Допустите да Вам честитам на ономе што, сигуран сам, Србија разумије као добар резултат. То је био други најбољи могући резултат. Једина боља ствар би била српска побједа и пораз Хрватске, али то никада није било баш реално очекивати”.⁹²

Београд, март 2015.

* Реферат на научном скупу: „Срби у Хрватској од конститутивног народа до националне мањине“, Београд, 14. 4. 2014.

Преузмите текст Саве Штрбца: „Олуја пред Међународним судом правде“© за читање без интернет приступа