ГРАЧАНИЦА, 5. АВГУСТА /СРНА/ – Срби на Косову и Метохији су у подне минутом ћутања, уз црквена звона и парастосе служене у свим црквама и манастирима, обиљежили Дан сјећања на страдале и прогнане Србе и одали почаст сународницима.
“Сетимо се и одајмо почаст свим страдалим Србима у Републици Српској Крајини, Републици Српској и Хрватској, који су у збеговима у данашње дане пре 20 година спасавали живе главе пред злочинцима обученим у усташка одела”, рекао је парох Бранислав Секулић служећи парастос у манастиру Грачаница.
Он је рекао да Срби – стрдалници на немањићком Косову и Метохији могу разумјети своју браћу страдалу на територији Хрватске, те је позвао окупљене Србе да опросте злочинцима, али никада да не забораве.
Указујући на горку истину да су слободни злочинци који су над Србима починили злочине, парох је рекао да ће их рука правде сустићи, “макар на оном свету пред Свевишњим”.
Почаст страдалим Србима одали су и навијачи “Партизана”, који су запалили свијеће испред Споменика косовским јунацима у центру Грачанице.
И радници косовске општине Грачаница су у подне обуставили рад и изашли испред зграде одајући минутом ћутања почаст страдалима.
Прогнаник из Карловца Ненад Бекић, једини Србин из Хрватске настањен у Грачаници, са сузама у очима и свијећом у руци одао је почаст страдалој браћи, сестрама, ујацима, родбини и вршњацима.
Имао је свега 10 година када је на дан почетка “Олује” трактором са дједом и баком, родитељима и братом близанцем кренуо из Карловца преко Глине у потрази за слободом.
“Прошло је 20 година, али мени се слике тог страшног спасавања живих глава не скидају испред очију. Са сликама убистава, извлачења људи, мајки са дјецом из колоне будим се и вјерујем да нисам једини Крајишник који, изузев идентитета да је припадник српског народа, други нема”, каже Бекић.
Посљедњи пут је породицу видио 1995. године, седам дана након прогона. Родитељи су му се са дједом и баком вратили у Карловац, а он до данас није успио да добије било каква документа с којима би, ако ништа друго, могао да уђе на територију централне Србије.
“Ја сам све изгубио, али се надам да ће бар моје троје дјеце рођене у Грачаници моћи једног дана до оду у Карловац да обиђу моју родну кућу и упале свијећу мом дједу коме је по повратку 1998. године на кућном прагу пукло срце”, рекао је Бекић.
Povezani tekstovi
