Mile Sovilj trebalo je u Hagu protekle nedelje, da svedoči kako je zatrto njegovo selo Kijani u Lici. Sud pravde mi je bio poslednja nada da će svet makar čuti šta nam se desilo 1995.
IZBEGLICA iz Like Mile Sovilj „računao“ je da će protekle nedelje pred sudom, na kome se utvrđuje da li je bilo gonocida nad Srbima tokom akcije „Oluja“ 1995, moći svetu da ispriča kako je zatrto njegovo selo Kijani, u kojem je 8. avgusta bez milosti ubijeno 14 najstarijih žitelja sela, od kojih devet žena, a među njima i njegov otac Vlado. Najmlađa žrtva u Kijanima imala je 50 godina, najstarija 90. Svi oni su ostali u selu verujući Tuđmanu koji je sa Radio Zagreba pozivao da ne napuštaju Krajinu oni koji „ruke nisu okrvavili“.
Meštani Kijana, prema hrvatskim papirima, pobijeni su četvrtog dana nakon što je hrvatska vojska ušla u selo. Kao „nestali“ vođeni su do 2002, kada su iskopani u masovnoj grobnici kraj Gračaca. Mile je svoga oca prepoznao preko slika Hrvatske kriminalističke policije koja je radila uviđaj u ovom selu, a na osnovu tabakere koja je ležala kraj njegovog leša. DNK analiza potvrdila je sumnje. Vlado Sovilj sada počiva na groblju Petrovaradin u Novom Sadu.
- Imao sam iluziju da će neko odgovarati za zločine nad nedužnima i sve sam činio da istina izađe na videlo i da odgovorni budu kažnjeni – priča Mile. – Znam za jedinicu i pojedince koji su pucali, neki su iz našeg sela. Bilo je i svedoka koji su iz šume gledali pir ubica i o tome dali iskaz. Međutim, u Hravatskoj „niko nije kriv“… Posle suda za ratne zločine u Hagu, gde sam na zatvorenoj sednici svodočio u procesu protiv Gotovine i drugih, posle suđenja u Zagrebu po privatnoj tužbi, gde takođe za ovaj pogrom nije utvrđeno ko su krivci, MSP ili „Sud za genocid“ bio mi je kao i mnogim Krajišnicama poslednja nada da će svet makar čuti šta nam se desilo 1995. godine – nastavlja Sovilj.
Desetak dana pre suđenja, svedoku Sovilju i drugima (njih osmoro je trebalo da u sudnici u Hagu posvedoče o genocidu i zatiranju svega srpskog u Krajini), rečeno je da ne putuju, jer Hrvati neće da ih unakrsno saslušavaju već će njihovi iskazi dati ovom sudu biti prineti kao „podnesak“.
Naš sagovornik priča dalje da, koliko god da ga je potreslo zversko ubistvo oca, još troje rođaka Sovilja i ostalih u Kijanima 1995. godine, podjednako ga vređa činjenica da su srpsko, hrvatsko i međunarodno pravosuđe „slepi“ na očigledne stvari. Čovek za koga se sumnja da je bio među ubicama dolazi u Srbiju bez problema. Imena egzekutora iz Kijana su bila u haškoj optužnici protiv hrvatskih generala i, kako su oni oslobođeni krivice, Hrvatima su i neposredni egzekutori u ličkom selu postali nebitni.
- Da li je moguće da će Sud za utrvđivanje genocida ovaj slučaj podvesti pod „podnesak“ – pita Sovilj i ističe ako je šta na svetu genocid – onda je to kad su ubijeni svi u selu i sve kuće zapaljene.
Na kraju „srpski svedok“, koji nije bio u prilici da govori javno, a čiji pun iskaz čeka 1. april i mogućnost da bude objavljen u celosti (da ne bi tokom trajanja pretresa uznemirio i opteretio odnose između dve zemlje), još priča kako je oca zadnji put video 4. avgusta predveče.
- Bila je vrućina i Hrvati su probili liniju na Velebitu – seća se Sovilj. – Iz Gračaca sam došao da kažem roditeljima da se pakuju i krenu sa mnom ali otac nije hteo ni da čuje. Mirno je čuvao krave…
- Ja, ni ti, ni niko naš Hrvatima ništa nismo uradili, pa što da bežimo – mirno je pitao sina stari Vlado Sovilj, dok su topovi tutnjali sa Velebita.
Bio je i ljut što njegova supruga plače i sprema se u zbeg i uveravao je da je Tuđman dao reč da od Srba niko nema razloga da strahuje.
- Džabe sam ga podsećao da su u Drugom ratu na Velebitu u jamu ustaše bacile oko 1.000 naših Ličana – kaže Mile Sovilj. Poslednje reči koje je čuo od oca bile su: „To je bilo 1941. sa druge strane Gračaca, kod nas ustaše ni tada nisu ulazile!“
Sovilj sada čeka presudu suda za genocid. I njegov otac Vlado, koji umesto u Kijanima počiva na Petrovaradinu, čeka!
ŽRTVE IZ KIJANA
U KRVAVOM piru HV u Kijanima nastradali su: Milica, Branka, Marija, Smilja i Dušan Jelača, Ana Surla, Dane i Savo Boltu, Mileva Kolundžić i Danica, Mara, Mira, Rade i Vlado Sovilj. Najmlađa je bila Ana Surla, kojoj je bilo 50, a najstariji Savo Bolta – 90 godina.
- O užasnim detaljima zločina u kojem je bilo i silovanja i odsecanja glava, kasnije su mi pričali Svetko Bolta i Nikola Jelača koji su se sakrili u obližnju šumu, odakle su videli sve što se dogodilo Oni su se dva meseca krili po ličkim šumama, kad ih je otkrila hrvatska policija. Jelača je ostao u Gračacu, a Bolta došao u Kumodraž. Obojica su, nažalost, u međuvremenu umrla.
Povezani tekstovi
