Vesti, 13.03.2014.,Granate satrle i nejač

Jedan mali, izbledeli plišani meda i fotografija oca Mirka u formatu potrebnom za predratne lične karte. To su sve uspomene sestara Aleksandre (21) i Tanje (18) Stjelja, rodom iz sela Zagrad kod Benkovca. Danas žive u Barajevu nadomak Beograda, kod ujaka i ujne, koji se o njima brinu kao o svojoj deci. Njihova potresna, stravična izbeglička priča iz “Oluje”, jedna je od 30 koje je Srbija uvrstila u dokaze kontratužbe protiv Hrvatske za genocid.

Aleksandra je imala samo tri godine, a Tanja je još bila u stomaku majke Vedrane, kad su tog avgusta 1995. godine glavom bez obzira krenule sa još 200.000 drugih Srba iz Hrvatske ka Bosni.

Dečje svedočenje

Mirko i Branko Stjelja sve do 2002. godine su vođeni kao nestali, a zahvaljujući Aleksandrinom “svedočenju” da je kolonu napao avion, locirano je mesto gde su bili sahranjeni. Te 2002. njihovi ostaci su ekshumirani i preseljeni na groblje u Barajevu.

Njihovu kolonu 7. avgusta je kod Bosanskog Petrovca, na putu za Ključ, presrela avionska granata Hrvatskog ratnog vazduhoplovstva. U kasnijim izveštajima pilot tog aviona je napisao da je “akcija uspešno završena” i da je “neutralisan veliki broj oklopnih vozila srpske vojske”.

Aleksandra i Tanja odlično znaju da to nije tačno jer je to bila kolona izbezumljenih ljudi koji bežali da spasu žive glave.

- Otac i deda su bili u automobilu, a stariji brat Savo i ja sa majkom i bakom u jednom šleperu ispred, koji nas povezao jer im je otac dao kantu benzina zauzvrat. I dalje mi se, kao da sanjam, javlja zvuk tog aviona kako nam se približava, onda eksploziju i na kraju stravični krici svuda oko mene – priča Aleksandra.

Otac Mirko i deda Branko su tada poginuli, kao još sedmoro drugih Srba, od čega je čak četvoro bilo dece.

- Ja sam od udara pala u nesvest, probudila sam se u bolnici, zašivali su mi ruku i onda je baba ušla i vrištala je. Rekla je, još samo mu se ruka mrda, znala sam da je reč o mom tati, znala sam da je išao iza nas i on je izgoreo, a ona ga je uhvatila za ruku – seća se Aleksandra.

Još nas strah ne napušta

Aleksandra i Tanja ne kriju ogromnu zahvalnost ujaku i ujni koji su ih izveli na pravi put. Ujna, Natalija Tintor (49) uz gorak osmeh komentariše da je i sama doživela izbegličku sudbinu, ali da joj je najtužnije od svega to što izbegli Srbi i danas imaju strah da obiđu grobove predaka.

- Rečeno je da navodno više nema tajnih optužnica Hrvatske, a malo-malo pa nekog skinu sa autobusa na granici, mada se nije nalazio ni na jednoj listi. Znači, “Oluja” i dalje traje – veli ova hrabra žena čija brojna porodica i prijatelji žive širom planete.
- Većina nam se javlja redovno, ili komuniciramo preko interneta. Mole nas da izdržimo. Možda bih i izdvojila nekog od njih, posebno one koji su sada u Australiji, ali plašim se da im ne učinim “medveđu uslugu”, pa da kasnije imaju neprijatnosti – kaže Natalija Tintor.

Ona je sa majkom u osmom mesecu trudnoće takođe povređena od gelera, ali su ipak uspele da se dokopaju Novog Sada. Majka Vedrana je poživela taman toliko da na svet donese Tanju.

Štrbac: Ubistvo s predumišljajem

Direktor Veritasa Savo Štrbac kaže da je tragedija ovih sestrara uvrštena u kontratužbu Srbije kako bi se opisala “hrvatska sistematičnost” u etničkom čišćenju.
- Kada su Krajišnici poterani, Hrvatskoj to nije bilo dovoljno, već su u više navrata granatirali ili bacali avio-bombe na te nesrećne ljude, a zatim te akcije pravdali “legitimnim akcijama na oklopne snage Vojske RSK” – objašnjava Štrbac.
Prema podacima Veritasa, iz Hrvatske je tokom akcije “Oluja” ubijeno ili nestalo 1.852 ljudi, a ukupno je proterano oko 220.000 Srba.

- Ne, nikada nisam bila u Hrvatskoj. Aleksandra je prvi put otišla pre dve godine. Mislila je da to što stalno sanja kuću s vinovom lozom neki “znak”. Kada je otišla tamo shvatila je da su to sećanja – priča ova devojka koja uskoro završava Poljoprivrednu školu u Barajevu, a Aleksandra studira.

Žive u jednoj kućici na obodu Barajeva. I ne žale se. Aleksandra dodaje da je većina zajedničkih prijatelja tek posle priloga na RTS shvatila kakvu su tragičnu sudbinu doživele. – Ni sestra ni ja nikome nismo pričale. Jednostavno, ne želimo da nas bilo ko sažaljeva – objašnjava starija sestra.

Obe priznaju da ne prate pomno događanja pred Međunarodnim sudom pravde, ali veruju da istina kad-tad mora da pobedi.

- Ne znam kako će se to suđenje završiti, ali bih volela da neko odgovara za ono što se dogodilo i mojoj, ali i na stotinama hiljada drugih porodica Srba iz Hrvatske – kažu na kraju razgovora sestre Stjelja.