Bila je to tragedija epskih razmera. U samo nekoliko dana, sa demografske karte nestale su čitave regije, gradovi, sela… Čitav jedan narod izmestio se u kamione, fiće i stojadine, fergusonce… Svi su krenuli nekim drumom, a da nisu znali kuda će, sem da spasu glavu na ramenima. Iza su ostala groblja i krstače i starci kojima se više nije bežalo od “oluja”, previše su ih za života doživeli. Mnogo godina kasnije, u Holandiji, u Haškom tribunalu upravo zbog tih starih duša sudilo se trojici hrvatskih generala – junacima “domovinskog rata”. Sud je ustanovio da je tu starčad neko svirepo ubio, ali da to nisu bili ovi generali.
Ni danas, 27 godina od vojno-policijske akcije “Oluja”, ne zna se ko je pobio više hiljada ljudi koji su tog 4. avgusta 1995. poverovali radio-poruci Franje Tuđmana:
“Pozivam hrvatske građane srpske nacionalnosti koji nisu aktivno sudelovali u pobuni, da ostanu kod svojih kuća i bez bojazni za svoj život i svoju imovinu dočekaju hrvatsku vlast uz jamstvo da će im se dati sva građanska prava i omogućiti izbori za lokalnu samoupravu prema hrvatskom Ustavu i ustavnom zakonu uz prisutnost međunarodnih posmatrača”.
– Od oko 3.200 starih i nemoćnih koji su ostali u svojim domovima, na evidenciji Veritasa je 1.877 poginulih i nestalih. Od ovog broja 65 odsto su bili civili, a tri četvrtine stariji od 60 godina. Među žrtvama koje su mahom ubijane u svojim kućama gotovo su trećina žena, njih 553 i to starije od 60 godina. Upravo po ovoj činjenici “Oluja” drži neslavan crni rekord u odnosu na sve građanske ratove na prostoru bivše Jugoslavije. Drugi neslavni rekord “Oluje” je da su se na svoja ognjišta uglavnom vraćali starci, ali ne da bi živeli, već da bi skončali na svome – kaže predsednik Dokumentaciono-informacionog centra Veritas, Savo Štrbac.
Drugi “pol” užasa “Oluje” bila su deca. U kilometarskim kolonama najstravičnije su bile slike mališana: od beba u naručju izbezumljenih majki, preplašene dece oko skuta baka, do dečaka koji voze traktore i automobile.
– Ne postoje tačni podaci koliko ih je u “Oluji” izbeglo, a reč je o dve kategorije: dece do 14 godina i starijih maloletnika – do 18 godina. Naša procena je da je najmanje trećina ljudi u koloni nije bilo punoletno. Uostalom, većina muškaraca je, kada je počela hrvatska akcija, bilo na položajima. Njihove žene i roditelji su krenuli u zbegove da bi spasili upravo tu svoju decu.
Deca “Oluje” danas su odrasli ljudi od kojih dobar broj već ima svoju decu, a raštrkani su od Kanade do Australije. U temi broja, “Vesti” godišnjicu akcije “Oluja” posvećuju onim krajiškim mališanima koji su danas uspešni, svako u svom poslu. Savo Štrbac ne skriva ponos da su ta deca danas naučnici, profesori, lekari, istoričari, glumci…
– Ta deca su “proizvod” borbe za život njihovih roditelja koju su i oni, hteli-ne hteli, takođe delili. Kada čovek, ne svojom voljom, dođe u novu sredinu, kad kreće od nule, on mora da bude promoćurniji, radišniji i racionalniji kako bi opstao u toj neimaštini – zaključuje Štrbac.
Crne brojke
Vojno-policijska akcija “Oluja” započela je 4, a završena 7. avgusta. Prostor tadašnje SAO Krajine – severne Dalmacije, Like, Korduna i Banije – bio je pod zaštitom UN. Sektore Sever i Jug napalo je 138.500 pripadnika HV-a, MUP-a i HVO-a.
– Ako se tome dodaju snage Armije BiH i NATO, agresora je bilo više nego stanovnika u Krajini, a proporcija broja vojnika bila je najmanje 7:1 u korist agresora – ističe Savo Štrbac i dodaje da su na evidenciji nestalih u “Oluji” ili posle nje i dalje 692 osobe, od čega 78 odsto čine civili, a među njima je čak 266 žena.
“Prekopala” celu Vojvodinu
– Dok su se naši sunarodnici u Beogradu i Srbiji uljuljkivali u svojoj svakodnevici, jer njima je bilo prirodno da žive u svom stanu, da imaju posao, da imaju nekoga na koga će se osloniti, Krajišnici nisu imali ništa. Da bi preživeli i školovali svoju decu radili su po buvljacima, na građevinama, za dnevnicu dovoljnu samo za ručak tog dana… Jedna žena kojoj su u “Oluji” ubili muža, a oba deteta su joj završila fakultete, radila je u nadnicu. Jedared mi je priznala: “Savo, nisam baš najtačnije izračunala, ali mislim da sam prekopala celu Vojvodinu” – slikovito objašnjava predsednik DIC Veritas, Savo Štrbac…
Sutra – Sudbine Krajišnika 27 godina nakon egzodusa (2): Beskrajna tuga koja ne prolazi!
Povezani tekstovi
