Задарска кристална ноћ или Прогон задарских Срба 1991. је назив за рушилачки поход хрватских шовиниста у Задру 2. маја 1991. године, када је више од 2.000 Хрвата наоружаних палицама, моткама, каменицама, шипкама, флашама кренуло у уништавање и пљачкање имовине Срба (кућа или викендица) и локала фирми из СР Србије.
Уништено је више од 130 објеката и 470 српских кућа за један дан. Годинама касније покушано је да се одржи суђење виновницима и налогодавцима, али без успеха. За овај злочин није одговарао нико.
ПРЕТХОДНИЦА
СФР Југославија је била федеративна држава састављена од 6 република (СР Словенија, СР Хрватска, СР Босна и Херцеговина, СР Црна Гора, СР Србија и СР Македонија). И Југославија и ЈНА су биле по својој дефиницији замишљене на братству и јединиству свих народа и народности који су живели у СФРЈ . Друштвено-економско уређење СФРЈ је био социјализам. Устав Југославије од 1974. године донео је децентрализацију СФРЈ , која је касније омогућила сепаратистичким снагама у Словенији и Хрватској, а касније и у Босни и Херцеговини, да започну разбијање Југославије, праћено крвавим ратовима и прогонима. У свим Уставима Југославије, Југословенска Народна Армија је била дефинисана као једина оружана сила на територији СФРЈ , а самим тиме и једини међународно признати војни субјекат. Крајем 1989. године, Скупштина СФРЈ доноси амандмане на Устав, па тако се једнопартијски систем замењује вишепартијски систем. Што је значило да поред једине до тада партије СКЈ, сада могу да се оснивају и друге странке.
Крајем јануара 1990. године долази до распада Савеза Комуниста Југославије, на чувеном 14. конгресу СКЈ у Београду, када је дошло до оштрих вербалних сукоба словеначких и делегата из СР Србије, око виђења будућности заједничке државе СФРЈ. Словеначка делегација напушта заседање, одмах затим и делегација СР Хрватске, чиме је рад конгреса доведен з питање. Након њих и делегације СР Босне и Херцеговине и СР Македоније напуштају рад конгреса. Тако је после 45 година прекинута владавина комуниста у СФРЈ.
Ситуација у СР Хрватској
Након одржаних вишестраначких избора у СР Хрватској 22. априла 1990. године у Хрватској је победила странка ХДЗ која је у свом политичком програму јасно истицала жељу за независности тј. одвајање СР Хрватске од СФРЈ. У целој СР Хрватској владала је велика еуфорија због победе ХДЗ на изборима, а након тога све чешће су се могле јавно видети слике усташких злочинаца (Анте Павелића, Алојзије Степинац, Вјекослав Лубурић …), усташки поздрави и чути усташке песме. Србима у СР Хрватској је то будило аветна сећања на прогоне и геноцид из времена НДХ.
Већ у пролеће странка ХДЗ и Фрањо Туђман су преузели контролу над полицијом, медијима, Тужилаштвом и државном управом. Српски кадови из полиције су очишћени у пролеће 1990. одмах по преузимању власти, тако што су нереди на Максимиру (загребачком стадиону), између фудбалских навијача НК Динамо и ФК Црвене звезде злоупотребљени и искориштени у пропагандне сврхе са антисрпским предзнаком. Тако је кренуо медијски рат против свега што је српско и југославенско.
Власт СР Хрватске у Загребу, је током лета донела одлуку да формира себи и оружане снаге. Октобра и новембра 1990. године у СР Хрватску илегално увезена велика количина наоружања за потребе резервног састава полиције, чланова ХДЗ и ХОС. Ту акцију су водили Мартин Шпегељ и Јосип Бољковац, министри у тадашњој влади Хрватске. Контраобвештајна служба ЈНА је снимила филм о овом подухвату на војном полигону ЈНА у Гакову октобра 1990. године, а 27. јануара 1991. то и објавио на ТВ Београд. Дана 22. децембра 1990. у Сабору је свечано проглашен „Божићни Устав“, којим су Срби изгубили деценијску конститутивност, а Хрватска избацила назив „социјалистичка“ из свог назива.
Од маја 1990. године ситуација у СР Хрватској се из дана у дан погоршавала и Срби су били страховито уплашени за своју личну сигурност и своје имовине. Редовно су се могли видети и усташки графити, пароле, плакати, а велики број Срба је преко телефона добијао претње да морају да се иселе из својих кућа и оду у СР Србију. Добијали су чак и претећа писма у којима је стајао потпис „ХДЗ“. Овакве претње су добијали чак и Хрвати који су били у брачној заједници са Србима… Срби у Хрватској су добијали отказе на послу, а чак су им и деца психофизички малтретирана у школама. У скоро свим насељима где су Хрвати имали апсолутну или релативну већину постојали су одређени чланови странке ХДЗ који су имали задатак да пазе на кретање својих комшија Срба (шпијунажа).
Ситуација у Задру
Задар је приморски град који се налази на обали Јадранског мора у Хрватској. Први трагови људског постојања овде су забележени још у 9. веку п.н.е. када су овде живели Илири. Касније у ове крајеве долазе Римљани, а након пада Западног римског царства потпада под Византију. Словени у јадранске крајеве долазе у 9. веку. Венеција је често ратовала са Угарском због Далмације, па се то осетило и у Задру јер је град неколико пута рушен. Почетком 16. столећа о ове крајеве долазе Турци Османлије. Од тог момента у Задар долази већи број Срба из турских провинција не желећи да прихвате ислам, иако је значајан Срба у задарском крају било и пре доласка Османлија. Крајем 18. века Задар долази под контролу Аустрије, која га проглашава главним градом провинције Далмације. Тако је било све до краја Првог светског рата, када је Задар заједно са већим делом Даламације припао Италији.
У Другом светском рату, водиле су се жестоке борбе између војске фашистичке Италије и партизана тј. НОВЈ, за Задар и Далмацију, нарочито након септембра 1943. када је Италија капитулирала. Касније након 1945. цела Далмација (укључујући и Задар) заједно са Истром потпада под СФРЈ, односно СР Хрватску. Све до почетка 1990. године његови становници су живели складно без већих проблема или инцидената на националној основи. У Задру је постојао велики школски центар намењен питомцима Југословенске народне армије. Управо та касарна ЈНА је била велики проблем новој хрватској власти. Према попису становништва из 1991. у Задру је било око 20% становника српске националности.
Од 1. марта 1991. хрватски полицајци су носили аутоматске пушке и ручне бомбе у редовним патролама. На свим прилазима Задру постављени су полицијски пунктови за контролу кретања људи и робе. Од тада је почело и психофизичко малтретирање грађана српске националности од стране полиције. Руководство ХДЗ-а у Задру је почетком 1991. године сачинило списак кућа, викендица, локала чији су власници Срби и које у наредним месецима треба уништити.
ПОВОД ДИВЉАЊА
Ујутро, 1. маја 1991. године на брду Штиковача у близини места Полача, које је већински насељено Србима, погинуо је припадник специјалне полицијске јединице „Поскоци“ Франко Ласица (23). Према службеној верзији у Хрватској, Ласицу су убили побуњени Срби из Книна. Иако, постоји велика сумња у ову информацију, из разлога што је хрватској пропаганди „била потребна жртва“, као и разлог за уништавање и пљачку српске имовине и прогон Срба са задарског подручја. Исти тај дан 1. маја, касно увече код Полаче убијен је српски младић Васо Пећер.
РУШИЛАЧКИ ПОХОД
2. маја 1991. око 10 сати, почеле су се формирати колоне аутомобила у Задру у којима су били хрватски цивили наоружани палицама, гвозденим штанглама и чарапама преко главе. Узвикивали су усташке пароле и претње Србима да ће их клати. Тог дана полицајци су били „на одмору“. Око 15 часова у Задар стиже више од 10 аутобуса у којима су били младићи старости 18-25 година такође наоружани моткама и шипкама. И они су певали усташке песме и претили Србима. Док су ишли до железничке станице већ су поломили неке локале. Иза њих је била једна група деце старости 5-15 година који су пљачкала српску имовину. А након њиховог проласка, ишли су старији људи који су поливали бензином локале и палили их.
У послеподневним часовима, око 17 сати, тог 2. маја 1991. године, са места које се зове Гаженица, кренула је разјарена и наоружана маса ка центру града. У том рушилачком походу страдали су искључиво локали и куће чији су власници Срби. Међу том разјареном масом било је пуно припадника МУП-а Хрватске, који су подстрекивали младиће да уништавају, пљачкају и ломе српску имовину. Крајњи циљ је био да се задарски Срби иселе.
Употребљена је и велика количина експлозива, а и полиција је тог 2. маја 1991. била повучена из града. Све то само потврђује да је овај поход био организован и недељама раније планиран. Јер већу количину експлозива поседује само МУП Хрватске. Према изјавама Љубимира Барешића, српска имовина је била минирана од стране организованих група хрватских полицајаца, и хрватских паравојника.
УНИШТЕНИ ЛОКАЛИ У ЗАДРУ
Приватни локали Срба
1. Штрбац Недељко, бријачка радња,
2. Штрбац Владимир, кафић ДМД, потпуно уништен,
3. Милосављевић Мирослав, кројачка радња, демолирана,
4. Букарица Мирко, гостиона „Стари град“, потпуно уништена,
5. Корлат Ђуро, продавница лутака уништена и проваљено у стан који је демолиран,
6. Поповић Петар, кошаркаш „Задра“, кафић „Тајмаут“, уништен,
7. Ковачевић Стево, обућарска радња, разлупана,
8. Опачић Миодраг, видео-клуб „Бис“, однето 1.200 касета, 1 камера, 2 видео-рикордера, 5 рефлектора,
9. Матић Петар, салон обуће, опљачкан и уништен,
10. Кричка Божо, салон рубља, опљачкан и уништен,
11. Кнежевић Перо, кафић „Перо“, потпуно уништен,
12. Кнежевић Перо, кафић „Пен“, потпуно уништен,
13. Дукић Зорица, ташнерска радња, опљачкана и уништена,
14. Рајчевић Мирослав, локал конфекције на пијаци, потпуно уништен,
15. Бабац Сенака и Драган, пицерија „Пет бунара“, демолирана,
16. Миланковић Марија, гостионица „Мирни кутић“, демолирана,
17. Војводић Урош, кафић „Рава“, потпуно уништен (налази се на 100м од полицијске станице),
18. Ратковић Веселин, кафић „Гоги“, демолиран,
19. Гњидић Војо, кафић „Јелена“, демолиран и уништен,
20. Кожул Глишо, кафић „Аквариј“, уништен,
21. Комазец Јово, кафић „Југа“, демолиран,
22. Ласковић Бранко, кафић „Булевар“, демолиран,
23. Арчаба Мирко, кафић „Амбасадор“, демолиран,
24. Остојић Марко, бутик „Либертас“, опљачкан и демолиран,
25. Богдановић Милан, кафић „Пејтон“, демолиран,
26. Кресовић Бранко, ауто-школа „Задар – инокс“, демолирана,
27. Алавања Миро, предузеће и самопослуга прехране, све уништено,
28. Голијанин Анђелко, предузеће за месне производе и прехрану, уништено,
29. Комазец Лепа, кројачка радња, уништена,
30. Продаја аутомобила „Весна“, демолиран,
31. Лакић Славко, фризерски салон, уништен,
32. Трговачка радња на „Билом бригу“, уништена,
33. Кафе бар „Кактус“, демолиран,
34. Пуповац Бошко, ресторан „бамби“, демолиран,
35. Гладовић Ђуро, кућица „Тибо“ – продаја обуће, опљачкана и уништена,
36. Гладовић Љубо, кућица „Тибо“ – продаја обуће, опљачкана и уништена,
37. Варећак Марија, дућан стакла, полупан,
38. Кнежевић Владо, кућица типа „Тибо“ – продавница текстила, опљачкана и демолирана,
39. Вукојевић Бранко, кућица типа „Тибо“ – продавница текстила, опљачкана и демолирана,
40. Вукић Урош, кућица типа „Тибо“ – продавница ручне радиности, опљачкана и демолирана,
41. Димовски Зоран, киоск типа „Тибо“, опљачкан и демолиран,
42. Живановић Жика, киоск типа „Тибо“, опљачкан и демолиран,
43-48. Беговић, пет киоска типа „Тибо“, разна роба, уништени,
49. Цвијановић Милан, штанд за продају керамике,
50. Бабић Душан, киоск типа „Тибо“, продаја обуће, опљачкан и демолиран,
51. Ћук Љубомир, штанд за продају разне робе, опљачкан и демолиран,
52. Калуђеровић Мишо, кафић „Гурман“, демолиран,
53. Штрбац Стево, бријачки салон уништен, испред салона му запаљен аутомобил,
54. Шарић Живко, гостионица „Путник“, демолирана и запаљена,
55. Маричић Петар, постоларска радња, демолирана,
56. Пуповац Јованка, фризерски салон „Аријана“, демолиран,
57. Гладовић Љубомир, киоск продаје обуће, демолиран,
58. Корлат Никола, продавница слика, опљачкана и демолирана,
59. Маричић божо, продавница ауто делова „Плимекс“, демолирана,
60. Павић Живко, сајџијска радња „Зенит“, демолирана,
61-75. 15 киоска, разних приватних власника на пијаци, роба опљачкана, киосци уништени,
76. Маричић Вељко и његов брат, киосци, уништени,
77. Приватни хотел, полупана стакла,
78. Пуповац Софија, педикирски салон, демолиран,
79. Савић Никола, месара, уништена,
80. Лакић Живко, бифе „Пролетер“, демолиран,
81. Гњидић Илија, радња за сувенире, демолирана.
82. Бјелановић Зоран, локал на пијаци уништен,
83. Кута Ђуро, кафић код банке демолиран,
84. Жужа Душко, пекара запаљена,
85. Гајић Винко, предузеће „Вијак“ уништено,
86. Драча Слободан, комисион уништен,
87. Лежајић Невен, предузеће уништено,
88. Гаица Јово, гостиона „Козара“ оштећена,
89. Гаица Дринко, предузеће оштећено.
Приватне куће Срба
90. Сладаковић Марко, из задра, кућа демолирана са намештајем,
91. Допуђ Димитрије, кућа-викендица у поседарју код задра, уништена и покрадена,
92. Златковић Јордан, кућа у сукошану, потпуно срушена,
93. Алавања Петар, кућа у Сукошану, срушена и демолирана,
94. Вараћек Марија, на кући у улици Пут Бокањца, полупани прозори,
95. Јокић Војин, у Филипу Јакову код Задра, срушена и демолирана кућа и спаљен намештај,
96. Шкулић Милан и Дивна, мешани брак, хрват – српкиња, минирана кућа док су били на спавању, ујутру у 04.15,
97. Рељић Милан, из Загреба, минирана кућа на острву Виру,
98. Покрајац Томо, стан, запаљен,
99. Недић Томислав, кућа, опљачкана и разорена,
100. Кудра Никола, аутомобил „ситроен“, запаљен
101. Мирковић Милош, кућа за одмор у Ражанцу, запаљена,
102. Глигоровић Милош, кућа у Ражанцу, запаљена,
103. Кресовић Ђуро, кућа запаљена,
104. Драча Раде, кућа запаљена,
105-126. Викендице, 22, више власника, на подручју Привлаке, Вира и Нина.
Локали друштвених фирми из СР Србије
127. „Нови дом“, салон намештаја, Београд, салон демолиран и опљачкан у потпуности, опљачкана роба одвезена камионима, једна фотеља је запаљена испред зграде задарског суда,
128. Представништво „Јат“-а, потпуно демолирано,
129. „Путник“ – Београд, услуге најма аутомобила, демолирано,
130. „Авис“ – Београд, услуге најма аутомобила, демолирано,
131. „Беко“ – Београд, иако раније исељен, локал је полупан,
132. „Меркур“ – Бачка Паланка, продавница кожне галантерије, потпуно уништена и опљачкана,
133. „Клуз“ – Београд, салон одеће, уништен,
134. „Југотурс – представништво демолирано,
135. „Бетекс“ („Алкар“) – Београд, продавница спортске одеће, опљачкана и демолирана,
136. „Петар Велебит“ – Београд, продавница обуће, демолирана и опљачкана,
137. „Обућа“ – Београд, продавница обуће, демолирана и запаљена,
138. „Фрушка гора“ – Рума, продавница обуће, опљачкана и демолирана,
139. „југобанка“ – Београд, разбијени излози,
140. „Чик“ – Куманово, продавница обуће, демолирана и опљачкана,
141. „Стандард“ – Зајечар, продавница кожне галантерије, демолирана и опљачкана,
142. „Симпо“ – Врање, салон намештаја, демолиран и опљачкан,
143. „Војводина“ – Стара Пазова, салон намештаја, опљачкан и демолиран,
144. „Ледерланд“ Београд – локал на пијаци,
145-148. „Борба“ – четири киоска, уништена и запаљена.
Уништени објекти у Бибињама
1. Павловић Бранко, из Корлата код Бенковаца, кућа спаљена,
2. Бојчић Гојко, ради у Швајцарској, кућа спаљена,
3. Др Боројевић, ради у Швајцарској, кућа опљачкана и спаљена,
4. Кресовић Милош, из Задра, кућа опљачкана и спаљена,
5. Кошевић Петр, из Задра, кућа опљачкана,
6. Ковач Милош, из Задра, кућа опљачкана и запаљена,
7. Вујатовић Мирко, из Задра, кућа спаљена,
8. Руменић Стево, из Задра, кућа запаљена,
9. Кресовић Ђуро, из Задра, кућа демолирана,
10. Самолов Стојан, кућа спаљена,
11. Рокнић Перо, кућа спаљена,
12. Др Живорад Зојић, кућа спаљена,
13. др Душан Рњак, кућа спаљена,
14. Ожеговић Страхиња, кућа спаљена,
15. Жунић Симо, кућа спаљена,
16. Павловић Владо, опљачкана кућа,
17. Ожеговић Мирко, опљачкана кућа,
18-27. Десет кућа у делу званом „Пунта“ у Бибињама, запаљено,
28-37. петнаест кућа, у делу званом „Режани“, запаљено.
НАЛОГОДАВЦИ
- Ливљанић Иво, председник општине Задар, касније амбасадор Хрватске у Ватикану,
- Шекс Владимир, потпредседник хрватског парламента,
- Шале Петар, високи функционер ХДЗ из Загреба,
- Брзоја Љ. Иван, рођен 12.10.1954. године у Надину, општина Бенковац, начелник ПУ Задар,
- Икић Ј. Анте, рођен 22.5.1953. године у Горици, општина Задар, радник ПУ Задар,
- Станић Томислав, високи функционер МУП Хрватске, начелник полиције у Задру.
ПОСЛЕДИЦЕ
Дан касније, 3. маја 1991. године Задар је био опустошен град, а у њему су биле банде које су и даље пљачкале имовину Срба. Након овог рушилачког похода и пљачкања, велики број Срба из Задра и околине није се више осећао сигурно и многи се одлучују на исељавање. Отишло је више од 80% Срба који су до 1991. живели и радили у Задру. А то је и била жеља локалног руководства ХДЗ.
Занимљиво је да за овај рушилачки поход и пљачкање нико још није одговарао, и да хрватско Тужилаштво није подигло ни једну оптужницу, иако се све одиграло по дану, па су хиљаде људи могле да виде шта се дешава.
Окружни Суд у Задру је 1992. године читав предмет о кривичном делу уништења и отуђења туђе имовине у Задру 2. маја 1991. проследио на Жупанијски суд у Сплиту, а одатле је опет све прослеђено Војном Тужилаштву Хрватске у Загреб, где је 2002. године случај затворен. Што значи да нико неће одговарати за организовање и извршење овог кривичног дела.
Povezani tekstovi
