Пише: Саво Штрбац
Вест да је 26. априла 2026. у Београду, у 82 години, преминуо Горан Бабић, југословенски, српски и хрватски песник, писац, есејиста, антологичар, драматург, сценариста, публициста, новинар и концептуални уметник, истог дана објавили су скоро сви медији у региону. А ја сам је чуо нешто пре јавног објављивања од заједничке познанице Прије. Причала ми је да га је недавно посетила у старачком дому, у којем је и преминуо, и да је био доста окопнио.
За Горана Бабића чуо сам још крајем шедесетих и почетком седамдесетих прошлог века, за време студија права у Загребу. Сигуран сам да сам га и виђао, али се не бих могао заклети да ли је то било уживо или са неких фотографија. Горан је од мене старији пет година, и чини ми се да је пре мог доласка у Загреб већ направио каријеру и као песник и као оснивач омладинскoг листа “Полет”, док сам ја био обичан студент из провинције. Чим сам дипломирао напустио сам Загреб и вратио се у родни крај, док је Горан остао у Загребу, правећи и уметничку и политичку каријеру.
Нисам нешто посебно пратио Горанову загребачку каријеру, али сам упамтио медијску “бомбу” из јануара 1991, када је Горан напустио Загреб и отишао у Београд. Чудио сам се зашто се толика прашина диже због његова одласка у Србију, кад су у то време хрватске градове напуштале десетине хиљада људи, међу којима је било највише Срба и понеки “непоћудни” несрбин. Иако нисам знао којој је од тих категорија Горан припадао, одговор се наметао из пркосне завршне реченице његовог последњег текста у културном недељнику “Око” ( који је основао и уређивао): “Тражите ме међу Србима, псима и Циганима”, као реакција на свежи загребаки графит: “Забранјено за Србе, псе и Цигане”.
Онда је био рат. Бавио сам се његовим последицама, највише погинулим, несталим и заробљеним, па нисам имао ни времена ни интереса за проблеме уметника, који су побегли/протерани из хрватских градова и скрасили се у Београду или било где у свету.
Дође и август 1995, када је хрватска “Олуја” много Крајишника, укључујући и мене, “одувала” до Београда. И убрзо ту, у самом центру града, у близини Представништва РСК, које се налазило у Дечанској, уживо сретох оног истог Горана кога памтим из Загреба. А ко га је и само једном видео, на слици или уживо, запамтио би његов упечатљив лик: омален, усправан, с краћом брадом и дужим брковима који су му прекривали обе усне. Не сећам се да сам га икада видео без избледелог качкета и сивог прслука са пуно џепова. При сваком сусрету на улици застао би и веома заинтересовано и брижно приупитао би ме како се носимо са пописом жртава, колико има несталих и заробљених.
А кад се почетком 1998. и “Веритас” доселио у Дечанску, сретао сам га скоро сваки дан у друштву једне девојчице, коју је доводио до музичке школе “Бора Станковић”, која се налазила у суседној згради. Девојчица му је, по разлици у годинама, могла бити и унучица, што сам и мислио, све док ми једном приликом није рекао да је то његова ћерка Маша.
Тих неколико година, док је Машу свакодневно доводио у музичку школу, често би свратио и код мене у “Веритас”. Ковали смо планове, у чему је он предњачио, о снимању докуметарца о страдању Срба од Хрвата и четрдесетих и деведесетих, до чије реализације никад није дошло, јер ни он ни ја нисмо имали пара. А нисмо умели ни да их обезбедимо.
За све те године Горана никад нисам видео у друштву са супругом. Ни то ме није чудило, јер ни ја се са својом нисам у јавности појављивао. То је “одлика” горштака, пре свега Далматинске Загоре и Херцеговине, по чему сам наслућивао да је и он пореклом из тих крајева. А и чиста ијекавица га је “одавала”.
Једном приликом смо се срели на земунском кеју. Ишли смо у истом правцу. Сустигавши га, успорио сам усклађујући корак са његовим. Ходали смо лаганим кораком и разговарали. А са њим никад није било досадно. Тема напретек. Приметио сам да се често обазире и застајкује, што никад пре није радио. Ускоро нам се придружила једна госпођа са ходалицом. “Због ње се обазирем. То ми је жена. Кад сам се женио други пут, изабрао сам доста млађу од мене, рачунајући да ће ме под старе дане неговати. Из приложеног видиш да ми се ни овај план није остварио.”
Изговорио је то потпуно мирним гласом, онако више шеретски, као да констаује како је “данас леп дан”, без намере да се жали на судбину. А она је била насмејана. Не обазирући се на његов коментар, пружила ми је руку као старом знанцу: “Ја сам Младенка. Знам ко сте Ви. Драго ми је да сам вас и лично упознала.”
Било је још безброј планираних и успутних сусрета. Више пута сам га видео у башти једног кафића на Топличином венцу, уз чашу пива. Најчеће је седео у друштву са једном дамом. Више пут сам поред њих прошао уз лагани наклон журећи према Зеленом венцу на бус за Нови Београд. Једном ме и упознао са њом. Била му је то сестра Бранка, за коју рече да ради у Јеврејском центру. Осетивши моју збуњеност, додао је: “Наша мајка је Јеврејка из Београда, а отац Хрват из долине Неретве. Упознали су се пред Други светски рат овде у Београду, где су обоје студирали медицину, али је због рата нису ни завршили. Иако из имућнијих породица, придружили су се партизанима, а као плод њихове љубави ја се родио на Вису 1944. После рата живели смо у Мостару, где су ми се родиле и сестре близанке Зора и Бранка. Родитељи су ми после рата завршили права на загребачком Правном факултету и поново се вратили у Мостар, где су обоје и сахрањени. А јаме у Јајинцима крију остатке баке и деде, мајчиних родитеља.”
Сада ми је било много јасније због чега је Горан 1991. побегао из Загреба и зашто је за ново станиште изабрао баш Београд.
А након спектакуларног самоубиства генерала ХВО Слободана Праљка, који је 29. новембра 2017, приликом објављивање другостепене пресуде у Хашком трибуналу, у судници и пред камерама, театрално испио чашицу смртоносног цијанида, медији, посебно хрватски, извештавали су да је тај исти Праљак свом најбољем пријатељу Горану Бабићу преотео прву жену Каћушу и преузео бригу о њеној и Горановој деци, Николи и Наташи, да је и усвојио Николу, који је презимену Бабић додао и презиме Праљак, те да му је оставио и сву своју немалу имовину. (Праљак је један од ретких, ако не и једини хашки осуђеник, који је по одлуци суда морао да плати и судске трошкове кривичног поступка у износу од скоро три милиона евра).
У ери тих медијских објава, сретох се с Гораном и упитах га за коментар, а он само одмахну руком: “Пусти то, врло је компликовано”. И нисам га о томе више никада и ништа питао. Али јесам размишљао, посебно када би се у медијима појавила нека објава на ту тему.
Други дан по преминућу, “Политика” објави читуљу да ће се Горанова сахрана обавити 29. априла у 13 часова на Јеврејском гробљу, а међу ожалошћенима: супруга Младенка и ћерке Наташа, Маша и Нуша. Било је приметно да је изостало име сина Николе. Прија ми је објаснила да оно Гораново: “Пуси то, врло је компликовано “, заправо значи да је Праљак усвојио свог биолошког сина.
Био сам и на Горановој сахрни. Први пут сам био и на јеврејском гробљу и присуствовао јеврејској сахрани. Много људи се окупило. Једна група и из Загреба. Многе од присутних сам и познавао. На ковчег сам положио црвену ружу, те прошао око одра и изразио саучешће Горановим ћеркама и супрузи Младенки, која је била у колицима. По Младенкином стиску руке и блгонаклоном погледу, осетио сам захвалност на присуству Горановом испраћају на вечни починак.
Церемонију сахране служио је рабин на хебрејском, а понешто и на српском. О Горановом лику и делу говорили су његови пријатељи и сарадници из Београда и Загреба. Говори су били врло емотивни, посебно Милорада Пуповца, који се са њим дружио и пре рата у Загребу и после у Београду.
Хор је извео две композиције, укључујући и “Коњух планином”. Над раком је само рабин чинодејствовао. Кад је сандук положен у раку, комуналци су га брзо прекрили са земљом, на коју су положили венце и цвеће и на узглавље поболи пирамиду са натписом: “Горан Бабић, 1944 – 2026, а испод две звезде: жута, јеврејска, на десној и црвена, партизанска, на левој страни. Хумци су прилазили родбина, пријатељи и поштоваоци и поред пирамиде, на свежу земљу, полагали беле камене облутке. Уместо каменчића, прекрстио сам се и наклонио изговорајући: “Вјечнаја памјат, Горане”
