Двадесет три године не након „Олује”, односно, прогона Срба из Републике Српске Крајине и нестанка те за Србе државе, још се спекулише са Планом З-4 којег су сачинили УН, ЕУ, САД и Русија. По једнима, то је био спас за окончање рата у садашњој Хрватској, али и спас за Крајишнике, јер би Крајина постала „држава у држави” а по другима то је била обмана Запада. О Плану З-4 разговарали смо са Савом Штрпцем , председником Документационо-информационог центра „Веритас“ а тадашњим секретаром Владе Републике Српске Крајине.
Шта је предвиђао План З -4 , када је понуђен и зашто је руководство Републике Српске Крајине одбило и да га прими ?
План З-4 су срочили две тада најјаче организације, Уједињене нације и Европска унија и две најјаче и тада и сада државе САД и Руска Федерација. Зато се и зове План З-4 јер су га сачинила та четири субјекта. Он је замишљен тако да за сва времена реши српско-хрватски конфликт, а предвиђао је да Република Српска Крајина добије статус „државе у држави” у оквиру Републике Хрватске, односно, државе Хрватске. То значи да би Срби у Крајини имали широку аутономију унутар Републике Хрватске. Крајина је по Плану З-4 имала право на председника, парламент, владу, име, заставу, грб, писмо… Дакле, све атрибуте државности. Веза са Хрватском била би као шта је нпр. Канада или Аустралија везана за британску круну. Многи не знају да су то данас земље Комонвелта и да је тако био замишљен однос Републике Српске Крајине и Републике Хрватске. Крајина је била замишљена да има и своју валуту и суд. Сада је веома компликовано да објашњавам, какво би то било судство. Али, имали би један степен као некада СФРЈ. Постојао је Врховни суд у републикама, али је постојао и Савезни врховни суд. Ништа то није ново и тако би нешто било и у Републици Српској Крајини.
Да ли сте ви тада имали у рукама План З-4 и добро проучили шта све пише у њему?
Све знам што је написано и шта је било у њему. Имам га и данас и то изворни. Мењају се само тумачења. Многи не знају и поистовећују га са хрватским уставним законом о националним мањинама, који је потпуно другачији од Плана З-4.
Колико је времена био план у оптицају и који је разлог одбијања?
Он је нама понуђен и донесен у Книн од стране ове четворке, односно, њихових представника крајем јануара 1995. године. Ја сам био секретар Владе Републике Српске Крајине и био сам присутан на книнској тврђави где смо дочекали ову четворицу представника. Мислим да је испред Руске Федерације био Леонид Керестецијанц, а испред САД Питер Галбрајт и дипломате УН и ЕУ. Пре него шта ћемо кренути на састанак на тврђаву, где је било предвиђено да их сачекамо, ми смо у центру Книна у дворишту зграде команде полиције и војске чекали, како је речено, да Мартић као председник државе заврши или обави разговор са председником Милошевићем. Били смо нервозни, јер смо већ каснили и претила је опасност да пре дођу гости него ми на тврђаву. Из зграде је низ степенице истрчао Мартић и само је вртио главом. Нико га ништа није питао, ваљда је свима било јасно да то значи неприхватање плана.
Ко је био тај ко није дозволио да се План З -4 прихвати?
Ја сам по Мартићевој гестикулацији схватио да је то Милошевић. Ми смо брзо пошли на книнску тврђаву да стигнемо пре делегације. Сви ми, који смо нешто значили у власти и политичком животу Крајине, били смо на окупу. Дошли су и представници УН, ЕУ, САД и Русије. Када је амбасадор САД Питер Галбрајт почео да прича о Плану З-4 његовом значају и шта нам је донео, Мартић је не допуштајући му да изговори до краја оно што је наумио рекао: „Ми тај План нећемо примити у руке, нас не интересује његов садржај„. Реакција је била непријатна по нас, жестока и отприлике, покајаћете се. У томе су били јединствени представници сва четири субјекта и нагласили да је то максимално што нам могу понудити. Истакли су да би многи у свету, који имају такав статус као ми, желели да имају „државу у држави”. А шта је био основни разлог одбијања и не примања у руке Плана З-4, како сам ја тада схватио и како је остало у мом сећању, иако смо знали да је Туђман примио тај План у руке?
Није га одбио као ми. Натерали су га да прими. Не да га прихвати унапред, већ да га прими и да га разматра а он би требао бити основа будућих разговора о коначном решењу хрватско-српског сукоба. Наиме, већ је пре доласка те четворке у Книн била лансирана вест преко медија, како то раде западњаци, да ће се променити врло брзо назив и мандат Унпрофора. Нажалост, врло брзо се то и десило. Већ у марту месецу УНПРОФОР је трансформисан а мандат је био да се размести, уместо по „систему мрља од мастила” по целој Крајини, на авнојевске границе Хрватске. То је било лансирано пре него што је ова делегација дошла у Книн и наши су то рекли на састанку. Мислим да је Мартић о томе говорио да не можемо истовремено говорити и прихватити нешто што нам се нуди као „државу у држави”, када они већ лансирају шта ће се десити у наредном периоду. Јер, знали смо када се нешто лансира на такав начин са Запада да ће се то врло брзо и догодити. Они су само испитивали и припремали јавност на то шта ће и какав ће корак учинити.
Да ли би се то десило да је прихваћен План З-4 од стране Крајишника?
Наши представници су мислили да би се то десило и да они нама нуде, као и многе друге ствари, да нас заварају, умире и обману. А, осим тога важно је нагласити да је Република Српска Крајина јануара 1995. године направљена и устројена на трипартитном систему. Имала је три области, Крајину што је обухватало Лику, Далмацију, Банију и Кордун, друга је била Западна Славонија и трећа Источна Славонија, Барања и Западни Срем. Сви органи, почев од Владе, министарстава, па и парламента функционисали су на том трипартитном систему где су имале све три области своје представнике.
Иначе, План З-4 нудио је „државу у држави” само за оно што се звало Крајина, а то је Банија, Лика, Кордун и Далмација. Дакле, те четири регије и предвиђао је да аутоматски чим се прихвати план Западна Славонија буде враћена у уставно-правни поредак Хрватске, а за Источну Славонију, Барању и Западни Срем био је предвиђен петогодишњи период прилагођавања да би се након две године и они вратили у уставно правни поредак Хрватске. Пошто је то било на трипартитном систему, то је тада било врло, врло тешко прихватити и сложити представнике из области Источне и Западне Славоније да се прихвати План З-4. Јер, они испадају из њега.
Да сам се ја питао, тад сам говорио и данас то говорим, ја бих га прихватио. Јер , велико је било имати „државу у држави” и држати Банију, Кордун, Лику и Северну Далмацију, која су ионако била ретко насељена. Сви су они могли да дођу код нас да населе подручје Крајине, где би се задржали и имали своје, ако неће да живе у Хрватској. Одбијањем Плана З-4 изгубили смо Републику Српску Крајину. Нема нас тамо више, нема наше власти, нема ни народа или је остао у траговима и нико не одговара. Убеђен сам да је неко тада потписао, Мартић или било ко други, тај План З-4, да би данас био на стубу срама, да је погрешио што је потписао и прихватио тај План. Јер, ми смо имали тада, или замислили да имамо државу, а не „државу у држави”.
Република Хрватска је била тада међународно призната у авнојевским границама и чланица УН. Зар људи који су водили Крајину, и они који су их саветовали из Београда, нису знали шта се догађа на глобалном плану и да Крајина не може опстати онако како су они замислили?
Било је људи који су другачије размишљали. Један од њих сам и ја. Било је нас који смо другачије размишљали, али ми нисмо одлучивали. Ја нисам присуствовао директно разговору Мартића и Милошевића, али сам видео и чуо.
Из ваших навода је очигледно да је Милошевић био тај који није дозвољавао прихватање Плана З-4…?
Према ономе како смо ми сви схватили Мартића, тако је то било. А зна се какав је био ауторитет Милошевић у то време. Дакле, чињеница је да смо ми имали Републику Српску Крајину у то време у јануару 1995. године и нудили су нам нешто мање од државе коју смо имали. Одузимали су нам од три две области и без неке велике медијске и политичке припреме, тешко да би то прошло на било којем форуму. Јер, влада и парламент су били на трипартитном систему. Ту су били представници Западне и Источне Славоније и можда је и природно када некоме одузимате то што има и враћате га поново у другу државу да ће гласати против. Требала је бити једна жестока припрема.
Да је Београд инсистирао на томе да се прихвати, да ли би било прихваћено?
Требао је Београд у том моменту да изврши једну страшну кампању. Пред изборе у Крајини 1993. године инсталирана је од стране Београда и Новог Сада на Плитвицама телевизија, звали смо је „шумска ТВ” јер су контрирали ономе шта је радила Книнска ТВ. Книнска телевизија је била за Бабића а ова је била за Мартића. И они су вршили страшну припрему.
Врло добро смо знали какву је моћ имала телевизија и остали медији. Да је било једно пола године медијске припреме или неке сличне, било би могуће и очекивати да се то прихвати. Да је била донешена политичка одлука, сматрам да би се нашла и техничка изведба да дође до реализације одлуке. Говорим своје импресије а био сам учесник на том састанку када је стигао налог из Београда да се тај План не прими у руке. Ми га званично нисмо примили у руке.
Са ове дистанце како видите План З-4?
Исто као и тада. Мислим да би било много боље него то што се десило, јер би имали „државу у држави”. Имали бисмо Банију, Кордун , Лику и Далмацију. Имали би своје органе власти, имали би своју валуту, имали би своје судове имали би народ. Данас немамо ништа. Све смо изгубили.
Имајући у виду све то што сте до сада испричали како гледате на проблем Косова и Метохије и идеју о разграничењу са Албанцима?
Ја сам недавно у једној емисији говорио о Плану З-4 и када су ме питали око косовског проблема, рекао сам, да нисам стручњак за косовско питање. Али, изнео сам и испричао ово што сам и вама у интервјуу рекао, наглашавајући да ови који брину о Косову могу извући велике поуке из случаја Републике Српске Крајине.
Мислим да би много боље било да имамо то што нам је нуђено „држава у држави” него ништа. Понављам, то је српски апсурд, српски усуд, српско проклетство да нико не одговара и да нико и не помишља да позове било кога на одговорност зато што ми немамо ништа, зато што смо све изгубили. А да смо задржали то, опет би Срби прозивали некога да је издајник што је потписао тај споразум. То је наше проклетство. Код Косова и Метохије су две опције где је врло тешко бити паметан. Ја знам шта је ту и пратим то. Прва је опција, ако једном нешто потпишете не можете ништа да тражите што нисте добили тим потписом, или оно што сте изгубили тим потписом, а ако не потпишете за хиљаду година, можете тражити, јер имате некакав основ. Ја између ове две опције само могу поновити ово што сам мало пре рекао: ви који водите рачуна о Косову добро проучите и проанализирајте шта се десило са Републиком Српском Крајиниом и онда извуците поуке. Дакле, нећу одређено јасно рећи шта бих ја урадио, јер нисам у тој позицији. Али, да сам ја био питан за Републику Српску Крајину прихватио бих План З-4.
Р. Комазец
Povezani tekstovi
