Gotovo polovina od ukupno 1.852 osobe koje su poginule i nestale u hrvatskoj vojnoj akciji „Oluja“ starija je od 60 godina.
Upitali smo ih šta su radili preko zime, a deda nam je tada pokazao mrtvačke sanduke koje je izradio za suprugu i sebe i garderobu koju su pripremili za sahranu: Radojica i Anka Uzelac
Šta su starci i starice, čak i oni koji su preživeli, prošli svedoči primer Radojice (82) i Anke (80) Uzelac. Oni su kao jedini preostali Srbi u selu Trnavac kod Korenice u Lici, tog avgusta 1995, čekajući mirno smrt u akciji „Oluja“, izradili za sebe i mrtvačke sanduke.
Hrvatska vojska u ovom području Like ubila je na stotine civila osvajajući teritoriju 6. avgusta. U selima u okolini Korenice Srbi, mahom starci i deca, živi su spaljivani u kućama, a na stotine ih je izbeglo.
Humana Ličanka
Ličanka Mirjana Galo, koja je u Puli 1994. osnovala Udruženje za zaštitu ljudskih prava i građanskih sloboda „Homo“, za svoj rad sa izbeglicama i povratnicima dobila je brojna evropska i svetska priznanja uključujući i Povelju tolerancije za 2007. godinu od Asocijacije multietničkih gradova jugoistočne Evrope i „Resourcefull Women 98“ povodom proslave pedesete godišnjice Deklaracije o ljudskim pravima UN.
Udata je za hrvatskog glumca i producenta Igora Gala, koji je bio sekretar Udruženja.
Strah
- Mi smo već 15. avgusta došli u Liku, između ostalog i u Korenicu i okolinu, počeli smo da tražimo preživele da bismo im pružili kakvu-takvu pomoć. Bilo je strašno, čim bi čuli zvuk auta, ljudi su bežali, očekivali su verovatno najgore. Tih dana za njih zvuk auta nije značio spas, već ono najcrnje. Vremenom smo promenili taktiku, počeli smo najpre da dolazimo na seoska groblja, da palimo sveće i onda su ljudi počeli da se pojavljuju – priča Galo za „Blic“.
U prvom pokušaju izgledalo je da u Trnavcu nema nijednog preživelog. Za nekoliko meseci Trnavac je okovao i sneg i led pa je ekipa Udruženja uspela drugi put da uđe u njega tek 1. maja 1996. Tada su pronašli Radojicu i Anku. Ostali su jedini u selu. Kada su meštani krenuli u izbeglištvo, oni su se, naime, vratili da pokupe stoku, ali je put tada već bio blokiran.
Sportisti prognani iz Hrvatske Grafika: Blic
Spremni za smrt
- Oboje su bili izuzetno dragi i pametni ljudi. Upitali smo ih šta su radili preko zime, a deda nam je tada pokazao mrtvačke sanduke koje je izradio za njih dvoje i garderobu koju su pripremili za sahranu. Kako su rekli, učinili su to da nikome ni bi stvarali muke – priča Galo.
Ona im je omogućila i da se satelitskom vezom čuju sa decom, koja su već bila u Švedskoj i Srbiji.
Pretnje
- Kada smo im jednog dana ponovo došli u posetu, videla sam dedine naočare na panju. Sve u kući je bilo razbacano. Bili smo u šoku. Strahovali smo da su ubijeni. Ispostavilo se da su dobijali pretnje iz susednih sela pošto se saznalo da su živi, ali i da je na kraju ćerka iz Srbije uspela da dođe po njih. Umrli su tri godine kasnije – kaže Galo.
Ona navodi da je sve u područjima opustošenim „Olujom“ tog avgusta bilo šokantno, starci i nemoćni koji nisu uspeli da pobegnu krili su se, noću se čuo plač žena i dece, a ni češki bataljon UN nije mogao nikoga da spase, pa čak ni Srpkinju koja im je bila prevodilac.
Stari i živi spaljivani u kućama
Prema podacima Hrvatskog helsinškog odbora, u UN-ovom sektoru „Jug“, koji je obuhvatao područje od Korenice do Zadarske i Šibensko-kninske županije, tokom „Oluje“ ubijeno je najmanje 410 civila, koji nisu pružali otpor.
Na tom području nema sela u kojem nije ubijen ili nestao neki civil. Samo u Komiću kod Korenice ubijeno je devet civila, od kojih je najstarija Sava Lavrnić (92), a najmlađi njen sin Petar (65).
Marija Ugarković (74) i Milka Pavlica (91) žive su zapaljene u kući. Hrvatski vojnici su čak ušli u sedište češkog bataljona i silom odveli dvojicu srpskih civila koji su dobili azil. Zločini nikada nisu procesuirani.
B. Jelovac
Povezani tekstovi
