Tokom 14 godina bekstva, Mladić je zavisio od srpskog vojnog establišmenta, uskog kruga ratnih komandanata bosanskih Srba i svoje porodice.
Britanski novinar Džulijan Bordžer u svojoj novoj knjizi “Suđenje kasapinima” navodi: “Godine 1997. vojni oficir Milan Gunj dobio je neobičan telefonski poziv u Beogradu da što pre dođe u vojno odmaralište na Rajcu. Tamo je zatekao desetak muškaraca na samom ulazu, a jedan od njih je bio Mladić“.
- Uhvatila me je panika. Bio sam veoma uplašen i osećao sam se nelagodno pošto sam znao da je Haški tribunal optužio Mladića za izvesne zločine – ispričao je Gunj na suđenju.
ČUVARI
Mesec dana kasnije, ponovo u gluvo doba noći, Mladićeva pratnja pojavila se u Stragarima, kod Kragujevca, u drugom, većem vojnom odmaralištu.
General Đorđe Ćurčin ispričao je kako je izgledao tipičan dan s Mladićem dok je bio begunac.
“Razgovarali smo, šetali smo se kroz šumu, igrali smo šah. Igrali smo i karte i stoni tenis. Zatim bismo ručali i ponovo odlazili u šetnju kroz šumu”, rekao je on.
Za njegovu ličnu zaštitu u Beogradu je formiran specijalni Trideseti centar za obezbeđenje sa 10 telohranitelja. “Mladićeva glava je ucenjena na pet miliona dolara i smatralo se da je neophodno osnovati jedinicu koja će ga štititi od kriminalaca i lovaca na glave. Ta jedinica se sastojala od pripadnika vojske Republike Srpske, u jednom trenutku ih je bilo oko 100”, kaže Jovo Đogo, bivši oficir koji će postati šef Mladićevog ličnog obezbeđenja.
Pored armije čuvara, Mladić je imao vozača, kuvara, čak i ličnog konobara koji je krajem zime putovao zajedno s njim na Rajac. Tokom tog perioda Mladić je dosta vremena provodio i u svojoj porodičnoj kući u Ulici Blagoja Parovića u Beogradu.
PRKOS
Posle Miloševićevog pada, 5. oktobra 2000. i izručenja Hagu u junu sledeće godine, Mladić se našao u nezgodnoj situaciji.
Prešao je u bazu Krčmar, kod Valjeva, sklonište na selu, kao i Stragari, ali snažnije utvrđeno i sa podzemnim bunkerima. Nevoljno, generali su obavestili Mladića da će morati da napusti Krčmar, ali njegova prva reakcija je bila prkos, pomešan sa samoobmanjivanjem. On je to i učinio 1. juna, napuštajući bazu u konvoju vojnih vozila. Tako je započela manje komforna faza njegovog života u bekstvu.
Mreža njegovih pomagača svela se na šačicu starih drugova iz rata u Bosni, na čelu sa bivšim pukovnikom Jovom Đogom, koji je organizovao iznajmljivanje stanova u novobeogradskim soliterima.
NIJE IZLAZIO
“Dok je bio u Novom Beogradu, nije izlazio, donosili su mu hranu i novine, a porodica nije smela da ga posećuje”, ispričao je Miloš Šaljić, Mladićev advokat.
Srpski zvaničnik, koji je učestvovao u lovu na Mladića, kasnije je ispričao: “Iznajmljeni stanovi su birani po vrlo strogim kriterijumima. Morali su da budu u velikim zgradama, bez zaključavanja kapije i sigurnosnih kamera, a sprat iznad i ispod morao je da bude prazan.”
U Ulici Jurija Gagarina stanovao je samo nekoliko zgrada od Radovana Karadžića, ali je moguće da se ipak nisu sreli.
To je trajalo mesecima dok mreža njegovih zaštitnika nije pronašla nekoliko kuća gde se osećao sigurno.
BUNKER
Vodio je računa o svom izgledu, brijao se svaki dan i imao je običaj da kaže: “Onako kako izgledaš na dan smrti, tako ćeš izgledati i u zagrobnom životu.”
Posle Đinđićevog ubistva, ljudi koji su ga čuvali su se osipali. Postoje indicije da se u to vreme Mladić krio u bunkerima u kasarni u Topčideru, gde su dvojica vojnika ubijena 2004, navodno zato što su ga videla.
Mladić se vratio u Ulicu Jurija Gagarina 2005. ali u drugi stan. U decembru te godine premešten je u selo Ljuba, gde je jedan od njegovih zaštitnika imao vikendicu. Plašeći se da će biti otkriven, otpustio je sve telohranitelje.
Četvrtog februara 2006. pojavio se u stanu svog šuraka Krsta Jegdića, koji ga je sutradan odvezao kod brata Miroslava u Malu Moštanicu. Miroslavljeva snaja Đuka kuvala je Mladiću, ali je kasnije izjavila da je saznala o kome je reč tek kad je uhapšen.
Prema zvaničnoj verziji, Mladić je odatle direktno pobegao u Lazarevo, gde mu živi rodbina i gde je na kraju uhvaćen. U Lazarevu je Ratko Mladić završio svoj život begunca, vidno narušenog zdravlja, najverovatnije zbog moždanog udara, koji je tokom bekstva preživeo.
SUDBINA ĆERKE ANE
„Biraj između oca i mene”
General Mladić nikada nije bio toliko zauzet ratom da ne bi povremeno mogao da uzme slobodan vikend kako bi igrao društvene igre i opustio se sa suprugom i dvoje odrasle dece, Darkom i Anom, koji su bili na sigurnom, u Beogradu.
Ana je imala dvadesetak godina i zaljubila se u mladog lekara – aktivistu za ljudska prava koji je smatrao da je otac njegove devojke ratni zločinac. Poručio je da će se oženiti Anom samo ako se ona odrekne svoga oca. Pošto nije mogla to da uradi, ali ni da se odrekne snova o ljubavi i braku, jedne noći, februara 1994, uzela je očev pištolj i ubila se.
Mladić nije mogao da se pomiri sa samoubistvom svoje ćerke. Utehu je nalazio u teorijama zavere u kojima je krivicu za njenu smrt pripisivao svojim neprijateljima.
Mleko pre gimnastike
Mladić se pridržavao vojničke discipline, retko je izlazio, osim povremeno u večernju šetnju pored Save, sa sinom Darkom. Bio je zahtevan prema muškarcima i ženama koji su brinuli o njemu. Tražio je toplo mleko s medom ujutro, pre gimnastike, hrana je morala da bude sveža, a voće i povrće kupovalo se sa različitih tezgi, s objašnjenjem da bi nabavka na istom mestu mogla da pobudi sumnju i otkrije gde se nalazi.
Povezani tekstovi
