Дан пред почетак локалних избора у Хрватској на снагу је ступио Закон о гробљима, који је прописао уклањање непоћудних спомен-обележја из времена рата деведесетих, што се односило на гробове српским војницима сахрањеним на подручју бивше Републике Српске Крајине.
Најгласнији у тумачењу овог закона био је извесни опанчар Стипе Млинарић Ћипе из проусташког Домовинског покрета (ДП), једна, и по изгледу и понашању, опскурна личност, који је опседнут гробницом у облику капеле Вукашина Шошкоћанина у Боровом Селу, која му се налази пред носом, пошто је и он рођени Вуковарчанин, у којем је поникао и ДП, и где је та странка до сада била на власти у више мантата, укључујући и онај последњи.
Закон о гробљима је прошао у Сабору и ступио на снагу, али је Ћипин ДП, иако подржан од јачег коалиционог партнера ХДЗ, изгубио на вуковарским локалним изборима у “сразу” са подједнако екстремном, такође проусташком, странком која се зове Хрватски суверенисти (ХС), коју је подржала најмлађа им сестринска странка Дом и национално окупљање (ДОМиНО), настала поделом ДП-а након прошлогодишњих парламентарних избора.
ДП су основали бивши чланови ХДЗ-а, који си и напустили ХДЗ када га је преузео Пленковић и повео га ка десном центру. А између њих је након поделе, као и код остале балканске браће, дошло и до жестоке свађе. Једни на друге су бацали, поред “дрвља и камења”, и много смрддљивије и мекше предмете, заклињући се да једни са другима више никада неће.
Но, након прошлогодишњих парламентарних избора, када водећи ХДЗ са традиционалним коалиционим партнерима тзв. мањинцима није могао досећи потребну већину, браћа из ДП-а понудише им своје руке уз услов да одбаце Србе из СДСС-а тако “да потпуно нестану” из свих структура власти, укључујући и рушење “четничких споменика који загађују хрватску земљу” и престанак субвенционисња српског “антихрватског” гласила недјељника “Новости”.
И би тако. ХДЗ доби већину. Изабраше и Владу у којој се нађоше и три министра из ДП (сви са сумњивим дипломама). И тако се поново зближише “закрвљена” браћа. Но, пре него су министри загрејали министарске фотеље, због расподеле плена – функција и утицаја у новој коалицији, подели се и ДП. И међу њима настаде беспоштедна “братска борба”. А имали су једни о другима да кажу свашта нешто и о патриотизму, и о служењу непријатељу, и о крађи српске имовине и куповини диплома, нелегалном оружју…
Упрокос подели у ДП-у, ипак је, уз подршку Ивана Пенаве и њему оданих заступника, који је сву своју и моћ ДП-а заснивао на Вуковару као “граду хероју”, у којем је био и градоначелник други пут узастопно, коалиција са ХДЗ-ом опстала, иако са најтањом могућом већином.
Но, не мирују ни одметнути депеовци, међу којима највећу улогу имају тајкун Марио Радић и заступник у европском парламенту Стјепо Бартулица, те оснивају нову странку ДОМиНО с циљем да да се освете онима који су остали уз Пенаву и замјеника му у странци и саборског заступника већ помињаног Ћипу.
И кад је било скоро извесно да ће ДП, на крилима новог закона о гробљима и драстичног смањења субвенција српским “Новостима” и уз подршку ХДЗ, поново добити изборе у Вуковару, рачуницу им покварише Хрватски суверенисти, који су добили и место градоначелника у особи председника странке Павличека, такође рођеног Вуковарца, нешто млађе генерације, и највише заступника у Градском већу (6), али недовољно да формирају већину. И депеовци и суверенисти припадају крајњој десници на хрватској политичкој сцени, и једни и други су своју политику градили на негативном односу према Србима, којих на хрватском простору највише има баш у Вуковару (по последњем попису око 30 процената).
Већ поменути Ћипе, као “прва труба” ДП-а, оптужио је суверенисте да су са Србима правили тајне договоре, захваљујући којима су и победили. Срби су, вероватно, од два зла, бирали оно мање, а то су суверенисти који су, за разлику од депеоваца, били јаки на речима против Срба (на овим изборима смањили су максимално тон преточивши га у слоган “Вуковар за све”), док су се депеовци показали као велики србомрзци и на делу кроз процесе доношења новог закона о гробљима и смањивања државних субвенција српском недељнику “Новости”.
Прва депеовска “труба” Ћипе пораз од суверениста у Вуковару објашњава с чињеницом да су се против ДП удружили ДОМиНО, ХС и СДСС, с тим да су пресудни управо били гласови СДСС-а и да је то освета СДСС-а према ДП-у за избацивање из државне власти, додајући: “Ако је то цена коју је морао платити ДП, с тим што смо избацили СДСС из власти, с тим да смо донели закон о гробљима и уклонили четничке споменике, ми смо спремни то платити”.
У Градском већу у Вуковару, које броји 19 већника, ни депеовци (4) са хадезеовцима (3) ни суверенисти (6) не могу формирати већину без српских гласова (4). Тако су Срби дошли у ситуацију да у Вуковару буду “језичац на ваги” као што су били у више мандата на државном нивоу. Ћипе је већ “протрубио” да ће нови градоначелник саставити већину с ”онима који су му дали поверење, а то су СДСС и двије, три мале странчице”. Било каква сарадња са Србима, посебно са СДСС-ом, по Ћипи је велики и неопростиви грех, па поручује: ”А ми ћемо доћи у Вуковар у свечаним оделима на рушење споменика Шошкоћанину. Позват ћемо Драгану Јецков (СДСС) и нека понесе са собом малог лутка Павличека”.
А у средишњем делу Хрватске, у Сиску на Банији, такође је дошло до смене власти – дванаестогодишњу власт СДП-а преузео је ХДЗ. И први потез новог градоначеника Домагоја Орлића очитовао се у отказивању концерта српском певачу Бајаги, пореклом из Бјеловара, због наводно “повећаног ризика, немогућности обезбеђења техничких услова и празне касе”.
Све је то демантовала управо његова предходница из СДП-а Кристина Икић Баничек (каса је пуна, Бајага је већ имао концерт у Сиску 2018. и није било никаквих проблема, дан пре Бајагиног термина на истом простору гостује један други бенд са истом техничком опремом) уз тврдњу да је у питању само мржња због националне припадности певача.
Е, ту се и ја укључујем тако што за неке српске медије коментаришем да је прави разлог отказвања концерта у томе што је Бајага 1993. гостовао у Книну с намером да диже морал српској војсци после пораза на Равним Котарима у акцији “Масленица”, због чега су му и раније, на захтев “бранитеља” (ветерана), отказивани концерти у Карловцу и Плочама, што су пренели и неки хрватски медији.
Ето, Хрвати ни ту “ситницу” Бајаги не заборављају и не опраштају. И ја сам са Равних Котара, а на њима сам био и те 1993. и уопште се не сећам да је у Книну те године гостовао Бајага. Па шта ако и јесте? Радио је свој посао и ишао да пева тамо где су га звали. А и није он сам у току рата певао ратницима.
Ако је неко песмом дизао морал војницима у рату деведесетих, онда је то хрватски певач Марко Перковић Томпсон, поникао у рату, чије песме су у већем делу репертоара управо шовинистичке и мрзилачке. За мање од месец дана на концерту на загребачком хиподрому, са чиме се хвали цела Хрватска, окупиће више од пола милиона људи, таман толико колико Хрватска има регистрованих бранитаља!? Али шта је дозвољено Томсону, није Бајаги!?
Дакле, Томпсон може да пева „Јасеновац и Градишка Стара, то је кућа Максових месара…”. И ником ништа!? А и ша би, кад и Хрватска академија знаности и уметности (ХАЗУ) пре неки дан, у припреми Томпсоновог концерта и великог “мимохода” за тридесету годишњице “велике победе” у “Олуји” донесе Деклерацију о хрватском повjесном грбу, којом изједначише и онај усташки с првим белим пољем и онај званични и данас важећи са првим црвеним пољем. Мудри академици констатоваше да су оба грба у примени већ 500 година, много пре појаве усташа, па закључише да се обе варијанте грба “у приватној и јавној употреби, с разлогом и поносом, могу и требају истицати”.
Познато је да Хрвати у многочему опонашају Немце. Следили су их и у Другом светском рату када су, по њиховом моделу “коначног решења” јеврејског питања, осмислили и у пракси спровидили “коначно решење” српског питања. Али по питању употребе симбола из нацистичког и фашистичког (усташког) периода, имају своје оригинално мишљење.
Наиме, Немци су, убрзо по завршетку Другог светског рата, законом забранили употребу нацистичког симбола “свастике”, који је много старији и познатији од хрватског шахираног грба, само из разлога што су је злоупотребили хитлерови нацисти у том рату. Хрватски академици не схватају, боље речено не желе схватити, да није у питању старост неког симбола, већ његово профанисање у одређеном историјском времену и порукама које се његовим враћањем у поновну примену одашиљу “граду и свету”.
Саво Штрбац
Политика, 10.06.2025, штампано издање
,
