“Kao vojnici na redovnom odsluženju vojnog roka u JNA zarobljeni smo u grupi od 13 vojnika i troje starešina 14. aprila 1992. u mestu Gabela kod Čapljine. Nakon zarobljavanja pripadnici HVO-a i ZNG-a odvezli su nas prema Splitu i svi smo završili u ‘Lori’. Naša grupa je u ‘Lori’ boravila sve do 12. avgusta 1992. godine, kada smo, opet svi zajedno, odvedeni u Zagreb, gde smo se zadržali dan i noć, i 14. avgusta 1992. odvedeni na razmenu u Nemetin.
Za vreme boravka u ‘Lori’ naša grupa je bila smeštena u bloku A, ali smo bili zaduženi za čišćenje i ostalih blokova, pa tako i bloka C, gde smo videli izmučene i prebijene, a nekoliko i ubijenih zatvorenika.
I mi smo često dobijali batine udarcima bejzbol palicama, rukama, nogama, stavljani smo na induktorsku struju, a bilo je i ‘telefoniranja’ porodici, morali smo pevati ustaške pesme, trčati po krugu do iznemoglosti, stavljali su nas u kućicu za pse, imitirali smo razne životinje po sistemu ‘pas-mačka', jedno drugom smo morali udarati šamare itd.
Nas dvojica smo ovih dana u medijima iz celog regiona čitali, slušali i gledali da se vodi istraga za zločine u ‘Lori’ nad Crnogorcima. Pročitali smo i da je na vašu zamolnicu u Podgorici saslušan kao svedok oštećeni Veselin Bojović. Veselin je bio u našoj jedinici na redovnom odsluženju vojnog roka. Zajedno smo zarobljeni, zajedno smo boravili u ‘Lori', a zajedno smo i razmenjeni. I Veselin nam je u direktnom telefonskom kontaktu potvrdio da je ovih dana dao izjavu u Podgorici u vezi onoga što je doživeo i video za vreme boravka u ‘Lori’ od 14. aprila do 12. avgusta 1992.
I nas dvojica imamo posledice od maltretiranja u zatvoru ‘Lora', o čemu svedoči i dokumentacija, koju vam dostavljamo ili ćemo vam dostaviti naknadno. A da smo boravili u gore navedenom vremenu u ‘Lori’ potvrđuju i potvrde Međunarodnog komiteta Crvenog krsta, koje vam takođe dostavljamo u prilogu.
Prije petnaestak godina iz medija smo doznali da se vode neki postupci za zločine u ‘Lori’ nad civilma i zarobljenicima, ali nas dvojicu nikada niko nije zvao u vezi našeg boravka u tom zatvoru/logoru. I nas dvojica želimo svedočiti o tome što smo doživeli i videli za vreme našeg boravka u ‘Lori’. Spremni smo da se odazovemo svedočenju u Srbiji, gde živimo, a na vaš poziv, i uz određene garancije, došli bismo i u Split.”
Ovaj dopis potpisali su Goran Beloica (1972) iz sela Štulac kod Vrnjačke Banje i Dejan Mijatović (1973) iz mesta Lučina kod Stalaća, kojeg su 24. marta 2025. uputili Županijskom državnom odvjetništvu (tužilaštvu) u Splitu.
Istog dana, po predhodnom telefonskom dogovoru, iniciranom mojim tekstom “Istine i laži o logoru za zarobljenike ‘Lora’ u Splitu” (objavljenom na ovim stranicama 22. februara 2025), Goran i Dejan su navratili u prostorije “Veritasa” u Beogradu, kojom prilikom su mi dugo i naširoko pričali o zarobljavanju u Gabeli, boravku u logoru “Lora” i razmeni u Nemetinu.
Pozvao sam ih na razgovor kako bih konačno zaokružio priču o grupi golobradih mladića na redovnom odsluženju vojnog roka u tadašnjoj JNA, koji su od svojih starešina izdani i predani neprijateljskoj strani. Dodatni motiv mi je bio i njihovo izostavljanje sa spiska svedoka i oštećenih u tri krivična predmeta (dva završena i jedan u fazi istrage) koji tretiraju logor “Lora” u Splitu, u koje je “Veritas”, direktno ili indirektno, i sam bio uključen.
Iako je od njihova boravka u zloglasnoj “Lori” prošlo 33 godine, sećanja su im bila još uvek sveža i potresna:
Aprila meseca 1992. njihova jedinica, od 15 vojnika na redovnom služenju vojnog roka u JNA (što je bila obaveza u to vreme) sa troje starešina, čuvala je vojno skladište u bosansko-hercegovačkom mestu Gabela, smeštenom na desnoj obali reke Neretve, udaljenom nekoliko kilometara od Čapljine, na samoj granici sa Hrvatskom.
U mestu Gabela živelo je većinsko hrvatsko stanovništvo (po popisu iz 1991. Hrvata je bilo 84 procenat, Srba 13 a muslimana i Jugoslovena po jedan procenat). U toku februara i marta te godine Hrvati su otvarali vatru na njihovo skladište koje su čuvali vojnici po nacionalnosti Srbi i muslimani, pošto su Hrvati, Slovenci, Makedonci i Albanci već ranije napustili tu jedinicu. U međuvremenu su materijalno tehnička sredstva izmeštena, a oni su u tom skladištu ostavljeni samo sa automatskim puškama i po dva okvira metaka. Od komande u Mostaru dobili su preporuku “da se ne predaju svakome”. Zadnjih petnaestak dana i telefonske veze su im bile isključene sa spoljnim svetom pa su bili su prepušteni sami sebi.
Pored Gorana i Dejana u ovoj grupi “otpisanih” nalazaili su se i sledeći vojnici: Darko Milijanović – Obrenovac, Milan Mijović – Belosavci, Topola, Milanče Tošić – Leštane, Beograd, Goran Pavlović – Jošanička Banja, Ražanj, Zoran Marjanović – Markova Crkva, Lajkovac, Zoran Vuković – Sanski Most, Milenko Ignjić – Brčko, Veselin Bojović – Crna Gora, Rešid Hodžić – Srebrenica ili Bajna Bašta, Almaz Rešić – Rudo, Edin Rakić – Tešanj, Zoran Jokić – Glamoč (otišao u razmenu pre njihova zarobljavanja zahvaljujući stricu koji je zarobio neke Hrvate i ponudio ih za njega), Zoran Maksić (sa njima nije bio prilikom zarobljavanja a ne sećaju se kada je i kako napustio skladište u Gabeli) i starešine: kapetan Duško Gidić – Smederevo, zastavnik Dževad Mekić – Busovača i vodnik Velibor Tomović – Kosovo.
Pošto su u tom skladištu bili u okruženju HVO i ZNG, njihov komandant kap. Duško Gidić, u dogovoru sa lokalnim vlastima, predao im je ovaj objekat 12. aprila. Kapetan Gidić ih je uveravao da ih niko neće dirati i da će im omogućiti povratak kućama. I 14. aprila u njihovu kasarnu došao je neki kombi, za kojeg je Gidić rekao da pripada njegovom kumu, koji će ih odvesti na bezbednu teritoriju. I vojnici i starešine ušli su u taj kombi, bez ikakvog oružja, kojeg su morali ostaviti u kasarni. Vojnici su verovali da je zaista došao kraj njihovim strahovanjima i da će uskoro biti kod svojih kuća.
Međutim, odmah na izlasku iz Gabele, “upali” su u zasedu pripadnika HVO i ZNG. Tad su i shvatili da ih je njihov starešina Gidić, u dogovoru sa lokalnim vlastima, izdao i na ovaj način predao onima od kojih su bežali.
Tu su pripadnici HVO celu njihovu grupu, i vojnike i starešine, ubacili u jedan kamion i odvezli ih u mesto Duboka, gde su im uzeli lične podatke, odakle su ih u večernjim satima prebacili u Split. Nakon kraćeg zadržavanja u jednom vojnom objektu na Dračevcu, gde su dobili i prve batine, iste večeri prebačeni su u “Loru”
Šta se sve dešavalo za četiri meseca, koliko je njihova grupa provela u “Lori”, poznato je iz dosadašnjih sudskih postupaka i mnogih izveštaja i medijskih napisa. A ono što je manje poznato, ili potpuno nepoznato, jeste ponašanje starešina JNA iz Gabele kapetana Duška Gidića i zastavnika Dževada Mekića.
Po kazivanju Gorana i Dejana, ali i ostalih zarobljenika koji su preživeli “Loru”, kap. Duško Gidić, Srbin rodom od Smedreva, oženjen muslimankom, i zastavnik Dževad Mekić, musliman iz Busovače, koji je u Gabeli bio Gidićev zamenik, iako su i oni imali status zarobljenika, u logoru su se otvoreno svrstali na hrvatsku stranu i maltretirali druge zarobljenike, ali ne i “svoje” iz Gabele. U maltretiranju drugih zarobljenika posebno se isticao zastavnik Mekić, koji je udarao sa obe ruke vrlo brzo, posebno kada bi ga napili, zbog čega je i dobio nadimak “Brzi”. Njima se priključio i vojnik iz njihove grupe Rešid Hodžić.
Svi iz gabelske grupe preživeli su “Loru”. I zajedno su dovedeni na razmenu zarobljenika koja je obavljena 14. avgusta 1992. u Nemetinu. Ali nisu svi prešli na jugoslovensku stranu (država u koju su prelazili tada se zvala SRJ). Kao što se i očekivalo, na hrvatskoj strani ostali su Duško Gidić, Dževad Mekić i Rešid Hodžić.
Nisu prešli ni Almaz Rekić i Edin Rakić, obojica rodom iz Bosne. Rakić je poticao iz braka Srbina i muslimanke, i u zatvoru je “naginjao” na srpsku stranu. Na razmeni se poverio Dejanu da neće u razmenu, jer ako pređe u SRJ opet će ga vratiti u Bosnu na ratište, a on više ne želi da ratuje “ni za koga ni protiv bilo koga”.
Goran i Dejan još strpljivo čekaju bilo kakvu reakciju tužilaštva iz Splita na njihov dopis od 24. marta ove godine.
Goran i Dejan nisu znali ni da je skladište JNA u Gabeli po njihovom odlasku pretvoreno takođe u logor za Srbe i muslimane, koji po svireposti nije mnogo zaostajao za “Lorom”.
Savo Štrbac
Tekst objavqen u “Politici”, 28.05.2025.
