Госпођа Бисерко поново оживљава тврдње да је СРЈ починила геноцид и над Србима у Хрватској тиме што је их је присилила да избегну из Крајине
Срби из бивше РСК са разних континената обраћају се ових дана „Веритасу” поводом интервјуа Соње Бисерко, председнице Хелсиншког одбора за Србију, објављеног у гласилу Матице Хрватске „Вијенац” од 23. јула под насловом „Без истине нема помирења” с предлогом да јавно изразимо негодовање, барем због делова интервјуа у којима износи лажне опсервације о великом крајишком егзодусу од пре двадесет година.
Неколико дана сам избегавао да отворим тај интервју, рачунајући да је Соња Бисерко поновила оно што је навела у свом експертском исказу у марту прошле године пред МСП, сведочећи у корист хрватске тужбе против Србије због геноцида. Тада је и сама најава њеног сведочења с разлогом изазвала велику медијску пажњу и у Хрватској и у Србији јер је заиста неуобичајено у таквим споровима, у којима се две државе и два народа међусобно оптужују за најтеже кривично дело као што је геноцид, да неко сведочи да је држава у којој живи и где ужива многе бенефиције, починила геноцид. То је још несхватљивије ако се има у виду да је њен експертски исказ заправо гомила личних импресија, све на штету њене сопствене државе, што је на крају и суд препознао.
Мислио сам да не може горе од тога. Кад оно, ипак, може. Наиме, на констатацију новинара: „Мирко Тепавац је након ’Олује’ оптужио Београд за исељавање Срба из Хрватске”, уследио је Соњин одговор: „Па Београд је организовао исељавање, које су у почетку звали егзодусом Срба. И прве изјаве Срба из Хрватске, које су биле истините и аутентичне, то су потврђивале…”
Госпођа Бисерко овом изјавом поново оживљава тврдње из прве хрватске тужбе против СРЈ из 1991, чији аутор је амерички адвокат Дејвид Ривкин, о „дуплом геноциду”, то јест да је СРЈ починила геноцид и над Србима у Хрватској тиме што је их је присилила да избегну из Крајине. При том заборавља да је сама Хрватска, у Меморијалу из 2001, заправо измењеној и допуњеној верзији прве тужбе, чији су аутори хрватски професори Иво Јосиповић, бивши председник РХ, и Иван Шимоновић, бивши министар правосуђа у Влади РХ, а сада помоћник генералног секретара СБ УН, одустала од тога дела, јер је таква конструкција била превише „маштовита” да би је међународне судије озбиљно узеле у обзир.
Госпођа Бисерко, намерно или ненамерно, заобилази закључак из пресуде МСП по узајамним тужбама Хрватске и Србије о геноциду из фебруара ове године, у којој се, у параграфу 479, наводи: „У овом случају суд сматра неспорним да је знатан део српске популације из Крајине напустио тај регион као директну последицу војних акција које су спроводиле хрватске снаге у оквиру операције ’Олуја’, нарочито због гранатирања четири града на која се позивамо горе. То даље значи да транскрипти Брионског састанка, на које ћемо се позивати касније (в. пара. 50-507), јасно стављају на знање да је хрватски политички и војни врх и те како био свестан да ће операција ’Олуја’ изазвати масовни егзодус Срба; они су до извесне границе своје војне планове заснивали на таквом егзодусу, који нису сматрали само могућим већ и пожељним (в. пара. 504).”
Јасно да јасније не може бити. Али не и за „хрватског експерта” у том истом предмету. Колико ме памћење служи, госпођа Бисерко се у другим случајевима из све снаге залаже да се поштују пресуде међународних судова. Шта то би са њеном принципјелношћу у случају када судови нешто пресуде или констатују у корист Срба?
Пошто сам и ја из колоне, а и мало дуже радим са избеглицама и на последицама рата него госпођа Бисерко, поновићу још једном шта је изазвало егзодус Срба из Крајине у августу 1995: страх од блиских сусрета са хрватском војском и паравојском, која се потрудила да им кроз затворе и логоре (Пакрачка пољана, Сисак, Лора, Керестинац, Кулине…) и претходне акције („Миљевачки плато”, „Масленица”, „Медачки џеп”, „Бљесак”) покаже шта би им се догодило у тим сусретима. А ту перцепцију су употпуњавала и даље свежа сећања на погром Срба за време ендехазије, коју је у много чему опонашала хрватска војска деведесетих. Један крајишки генерал, у време„Олује” на функцији помоћника команданта СВК за позадину, под чију надлежност је потпадала и евакуација становништва, више пута је коментарисао да би му за евакуацију толико становника колико их је у време „Олује” живело у САО Крајини било потребно најмање месец дана.
Народ се у страху евакуисао за неколико дана. Они који на време нису побегли, побијени су у ритуалним убиствима или су смештени у логоре у којима су им наношене тешке физичке и менталне повреде, како је то констатовао МСП у фебруарској пресуди.
Једино са чим се слажем са госпођом Бисерко од изговореног у њеном повеликом интервјуу јесте насловна тврдња да „без истине нема помирења”.
Информационо-документациони центар „Веритас”
Саво Штрбац
објављено: 01.08.2015.
