Прва званична посета председника Хрватске Иве Јосиповића Србији, од прошлогодишње промене власти, имала је дугу, понекад бурну предисторију у којој су постављали услови, преиспитивани односи, али су на крају односи између две земље враћају на колосек на којем су билиза време Бориса Тадића. Само што је, у међувремену, Хрватска постала најмлађа чланица ЕУ. Зато смо интервју почели питањем шта се то променило у односима Хрватске и Србије после пријема Хрватске у ЕУ.

У пригодним изјавама из Загреба може се чути да ће Хрватска бити адвокат или савезник на европском путу Србије, али се у Београду могу чути процене да после уласка Хрватске у ЕУ две земље не могу решавати отворена питања на равноправној основи.

У суштинском смислу ништа, ми смо и даље у својим билатералним односима усмерени на решавање проблема који су остали из времена рата и распада бивше државе, али и отварању стално нових могућности за сарадњу. Међутим, променили су се услови у којима се наши односи одвијају. Реално, Хрватска као чланица НАТО-а и Европске уније има сада већи простор и веће могућности да помогне свим земљама у регији, па тако и Србији, заговарањем брзине и квалитетне процеса проширења. Не слажем се с вама да су изјаве о том савезништву на европском путу пригодне, нема разлога ни потребе да се ико у Загребу служи тиме. Хрватска је суверена земља, сама доноси своје одлуке, наравно у сарадњи с међународним партнерима. Наша је суверена процена да је чланство свих земаља регије у ЕУ пре свега и наш интерес. То је питање политичке, привредне, правне и сваке друге стабилности и развоја нашег суседства.

А што се тиче решавања отворених питања на равноправној основи, Хрватска се сигурно неће служити уценама да би дошла до неког непримереног циља. Све о чему преговарамоје у доброј вери, наравно уз максималну заштиту својих, али и уважавање интереса стране с којом преговарамо. До одрживих решења не може доћи уценом, само договором – уосталом, то сте могли видети и из нашег примера договора са Словенијом у питању Пиранског залива и Љубљанске банке.

Шта је пресудно утицало на промену става о председнику Србије Томиславу Николићу јер сте својевремено изјавили да не видите смисао у сусрету с њим док не промени ставове о сукобима из деведесетих година?

Ми смо председници држава које су суседи, које имају комплексну прошлост и значајне могућности за сарадњу у будућности. Моја је дужност да штитим интересе Републике Хрватске и у складу с тим се и понашам. На самом почетку мандата председник Николић је у неколико интервјуа изрекао неке ставове с којима се ја никако нисам могао сложити и то сам јасно рекао. Мислим да је у односима између наше две земље јасноћа поруке врло битна. У међувремену смо се неколико пута сусрели на маргинама разних мултилатералних састанака и било је прилике да непосредно разменимо размишљања о низу питања. Председник Николић је био наш гост на прослави уласка Хрватске у ЕУ, такође мој гост на радном доручку за лидере регије на ком смо покренули један нови облик политичког дијалога између регије и ЕУ. А што се сусрета тиче, наши кабинети су већ дуго у активном контакту и заједно смо проценили да треба пронаћи оптималан тренутак за службени састанак на врху како би он пренео поруку сурадње и донео напредак билатералних односа. Боље је понекад мало причекати и осигурати добар и садржајан резултат, него се сусрести само да би се сусрели.

Какву је улогу у тој промени става имао Брисел? Како бисте оценили ставове да се нормализација односа између бивших југословенских република одвија под неком врстом старатељства ЕУ, односно да руководства Србије, Хрватске и других земаља то чине више јер то тражи Брисел него што увиђају да је реална потреба тих земаља?

Брисел није имао никакву улогу ни у чему што смо нас двојица одлучили у односу на сусрет. То желим да буде врло јасно. Ми смо одговорни људи и доносимо одлуке за које верујемо да су у најбољем интересу наших држава. Искрено, не разумем ту сталну потребу да се све објашњава некаквим старатељством Брисела или Вашингтона или не знам које треће силе. И кад рационално размислите, чиме би то Брисел могао натерати суверену чланицу ЕУ да уради нешто што није у њеном интересу, нешто што не жели? Или било кога, на крају крајева.

Да ли бисте могли да упоредите односе Београда и Загреба за време мандата Бориса Тадића и Демократске странке и од доласка нове власти?

Мислим да смо бивши председник Тадић и ја урадили неке врло важне ствари које су релаксирале односе између наших држава и наших друштава. Председник Тадић је доласком у Вуковар показао људску и политичку храброст коју веома поштујем. То је за Хрватску био важан дан. Мислим да је био важан и за Србију. А мислим да сам и ја својим понашањем и ставовима јасно показао колико ми је важно да заштитимо право сваког човека на достојанствен живот, да искажемо поштовање за сваку невину жртву. То нису фразе и нису само речи. Сви они који критикују гестове помирења намерно занемарују људскост. Није економија једино решење за све у животу. Постоји и нешто што се зове однос међу људима. Мир и снага да се опрости, разуме, покаје, крене даље. Да није било те снаге после Другог светског рата, на што би личила данашња Европа? Када је реч о односима с новом влашћу у Србији, могу рећи да су сви започети послови и контакти настављени, независно од „шумова” због појединих изјава. Сада бих рекао, дошло је време за нове кораке. Председник Николић и ја их можемо подстаћи…

Недавно сте изјавили да тужбе пред Међународним судом правде у Хагу бацају сенку на односе Србије и Хрватске, али ни Београд ни Загреб до сада нису учинили помак да се то питање скине с листе главних спорова две земље. Може ли се очекивати повлачење тужби до фебруара 2014. када је заказана расправа у Хагу?

Одлука о томе је на владама. За њу треба имати и мотива и храбрости. Време иде. Важан је фактор и страх политика како ће јавност реаговати на повлачење тужби или на неке услове који би се за то морали остварити. Али, не мислим да су те тужбе одлучујуће за наше односе. Поступак у Хагу завршиће овако или онако, а живот и потреба сарадње ићи ће даље. Заправо, с великом сигурношћу бих могао рећи како ће се завршити поступак у Хагу, али ми функција не допушта да то јавно кажем.

Да ли чињеница да сте ви својевремено писали хрватску тужбу пред Међународним судом у Хагу представља олакшавајућу или отежавајућу околност?

Та је чињеница ирелевантна. У време писања тужбе био сам правник који је радио на предмету као стручњак. Данас, као политичар на функцији председника, не одлучујем о судбини тужбе. Када се осврнем на историју тужбе, морам рећи да је обављен врло опсежан посао прикупљања података и чињеница у вези с раздобљем рата у Хрватској. Мислим да је то био важан и озбиљан посао, независно о судбини тужбе. Прикупили смо материјал који ће бити од велике користи историчарима, аналитичарима и онима који буду истраживали појединачне злочине.

Ти процеси ће можда бити корисни заисторичареи аналитичаре, али нам је тешко да поверујемо да ће међусобне оптужбе за геноцид бити корисне за развој односа Србије и Хрватске…

По природи ствари, ући ћемо у околности које нису најповољније за добросуседство. Али, било је и много већих изазова и, ако будемо одговорни, ако оно што се буде догађало у судници не почнемо да злоупотребљавамо, могуће је да ту епизоду прођемо без већих последица по односе.

Иако је рат окончан пре 18 година, посматрачима из Србије често делује да је у хрватским медијима, интелектуалним расправама тај рат само замрзнут јер се и даље страхује од великосрпског пројекта, опасности које долазе са Истока. Како би нормализација у односима политичких елита могла да се прелије на јавност и читава друштва?

Морамо разумети да у Хрватској, на чијем се тлу рат водио, чији су градови разарани и где су пале многе жртве, у делу јавности постоји опрез, можда и страх да се историја не понови. Али, управо политичке елите носе одговорност за нормализацију односа и отклањање страхова. Политика помирења, а онда и јачање привредне, културне, спортске и сваке друге сарадње, најбољи су пут за то. Лично, верујем у помирење, верујем да је могуће међу нашим државама градити коректне и пријатељске односе. Насупрот томе, они који на страху, причама о угрожености, сукобу и освети желе добити наклоност радикалнијег дела бирачког тела, нису одговорни према свом народу и будућим генерацијама. Нажалост, од рата и сукоба многи су живели и још живе. Срећом, мислим да је дошло време да таквом причом више не може политички да се профитира, а камоли добију избори. Огромна већина људи жели мир, напредак, желе сигурност и нормалан живот.

Имате ли разумевања за фрустрацију српске јавности због чињенице да за злочине почињене над српским цивилима током операција „Олуја” и „Бљесак” није изречена ниједна правоснажна пресуда?

Прогон ратних злочина, без обзира на то о коме је реч, јесте наша цивилизацијска обавеза. Злочини који су нажалост почињени током легитимних војних операција морају бити кажњени. Пресуда је било, а њихове квалификације су различите. Хрватска је осудила на дугогодишње казне затвора приличан број припадника својих војних и полицијских формација, укључивши и неколико генерала. Разумем фрустрацију свакога чији је члан породице, пријатељ или сународник страдао у злочину а да починитељ није кажњен. Уосталом, први сам политичар Хрват који је обишао гробове српских цивила страдалих за време рата у Хрватској.

Као председник Хрватске сте, чини се, заузели другачији однос према БиХ од вашег претходника Месића, између осталог јер сте се срели с председником РС Милорадом Додиком. Шта би требало учинити да сва три народа буду задовољна својим положајем у тој држави?

Стабилност и напредак Босне и Херцеговине од огромне су важности не само за ту државу, него и за све њене суседе, па и за Европу. Ја од почетка имам добре односе с представницима свих народа у Босни и Херцеговини јер једино разумевајући њихове засебне интересе, па и страхове, може доћи до дефинисања њихових заједничких циљева. Нисам пристао и никада нећу пристати на игру „или си са мном или си против мене”. У Босни и Херцеговини њени политичари треба да пронађу модел баланса између заштите колективних права народа и индивидуалних људских права. Није Босна и Херцеговина једина федерална, вишенационална држава на свету – има њих доста, уређене су на различите начине, треба пронаћи решење које је резултат договора оних који живе у Босни и Херцеговини. Наметнута решења немају шансу. Али до тог договора није лако доћи, треба много стрпљења и капацитета за компромис. Оно што је темељно, да суверенитет и територијални интегритет Босне и Херцеговине нитко не доводи у питање.

Иако словите за човека левице и снажног заговорника међуетничке толеранције, имали сте веома оштре полемике с главним српским лидером у Хрватској Милорадом Пуповцем. У којој мери су ти спорови бацили сенку на односе хрватске власти према српској заједници?

Бити заговорник међуетничке толеранције и сарадње не значи не бити критичан и затварати очи пред проблемима. Управо зато што сам снажан заговорник међуетничке и сваке друге толеранције, јасно сам указао на недостатке модела управљања интересима мањинске заједнице на начин који онемогућава стварни плурализам мишљења и ставова унутар те заједнице. Велики део српске заједнице по том моделу остаје искључен. Подршка коју сам за своје ставове добио од бројних Срба то најбоље говори. Али, не бих да се стекне утисак да је тадашња можда медијски претерано наглашена полемика, с моје стране, довела у питање све добро што је г. Пуповац урадио у свом политичком раду, па и добре стране модела који сам критиковао. Заправо, кључни напор био је у томе како спровести формула „да интеграција, не асимилација”. Лично сматрам да је политика која доводи до поделе на српске и хрватске кафиће, српске и хрватске вртиће, која избегава заједничке школе штетна и за Хрвате и за Србе. Већина носи већу одговорност за међунационалне односе, али део одговорности носи и мањинска заједница.

Ви сте једини шеф државе који се у слободно време бави компоновањем дела озбиљне музике. Да ли сте икада у протекле две деценије посматрали сукобе и помирења на Балкану из угла композитора и да ли сте имали неке музичке асоцијације на те драматичне догађаје?

Обавезе које имам одмакле су ме од компоновања. Планирао сам оперу о Ленону и његовом убиству, али, очито је, за трајања мандата неће бити могуће остварити тај план. Али, зато маштам о неким другим темама које би могле бити предложак за ново музичко дело. Размишљао сам и о ратним темама. При томе сам мање имао у виду херојске теме, више приче о хуманости коју не може затрти ни рат.