У нашем братском и комшијском случају никада се у последњих стотинак година, колико трају наше омразе, није радило о томе која је страна у злочину гора, него о томе која је страна након злочина бесрамнија
А сада ће се сви неко вријеме правити као да ишчекују пресуде међународног трибунала, као да је одржано некакво суђење и као да отпочетка не знамо како ће бити пресуђено по обје тужбе. Најприје ће бити одбачена хрватска тужба против Србије, а одмах затим и српска тужба против Хрватске, и тако ће бити окончана још једна епизода у тој повијести братскога и комшијског бешчашћа, која траје и трајат ће док год је Срба и Хрвата, или док год вођама једнога или другог, а најчешће оба племена буде требало да властиту грешност и поквареност правдају или поништавају поквареношћу и грешношћу брата рођенога.
Истина, већ се у Хрватској јавио Звонимир Шепаровић, Туђманов бивши министар и несмирени подбуњивач народних маса, бивши комунист и каснији екстремни десничар, да најављује како ће у Хагу хрватска тужба бити одбачена, али због чега? Због велеиздајничкога дјеловања лијево-либералних власти, које су из оригиналне тужбе против Србије, што ју је писао он, Шепаровић, избацили онај дио који је везан за ,,Олују“. Тада су, писало је у Шепаровићевој представци против браће и комшија, Срби, предвођени Слободаном Милошевићем, у Хрватској починили ,,аутогеноцид”. Бива, да учине зло Хрватима, организирали су се, неколико стотина хиљада Срба, па су све палећи своје куће, цркве и села, те убијајући старце, на тракторима кренули према Србији. Чињеницу да је лијево-либерална власт, најприје она Рачанова, па Милошевићева, а између и издајничка Санадерова, избацила ту епизоду из тужбе против Србије, која је, каже Шепаровић, ,,избијала српској страни аргументе из руку”, овај хрватски правник, бивши ректор Загребачког свеучилишта, виктимолог, министар и којешта друго, сматра довољном да се у скорој будућности покрене ново суђење, али овога пута не Србима, него Хрватима, који су као предсједници, премијери и правни заступници у Хагу, починили злодјело велеиздаје. И све то он говори на првом програму Хрватске телевизије, у ударноме термину и под покровитељством становитога Горана Радмана, директора дотичне телевизије, који је у протеклих двадесет и пет година доживио невјероватну трансформацију, од Титовог омладинца, предсједника Савеза социјалистичке омладине Хрватске и најмлађег равнатеља бивше Телевизије Загреб, преко регионалног директора Мајкрософта до равнатеља Хрватске телевизије, која говори о српскоме аутогеноциду. Али и Радман је, као и Шепаровић, само симптом једнога опћег стања, а не појединац који мисли ово или оно.
Двије су ми ствари на самом суђењу биле нарочито одурне. Када се српска страна брани тврђњом да 1991. Србија кобајаги није ни постојала као држава. И када водитељица хрватскога правног тима Весна Црнић-Гретић у пригодноме интервјуу РТЛ-у изјављује како ,,злочини НДХ нису били у то доба никаква ексклузива”. Понесена домољубном хистеријом, та иначе пристојна госпођа релативизира до крајности усташке злочине, приклања се ревизији резултата Другога свјетског рата и постављању повијести наглавце, што је у Хрватској након уласка у Еуропску унију већ постало опћеприхваћена манира, и српској браћи отповраћа како им је безвезе то спомињање Јасеновца, када Јасеновац у то доба није било никаква ексклузива, јер сви су, вели госпођа Црнић-Гретић, тада имали своје Јасеновце. И то је онда одвратна и пријетеће увреда свима који у данашњој Хрватској мисле да није баш тако, а подршка сваком усташи, сваком декларираном и недекларираном нацисту у Хрватској и изван ње.
С друге стране, Србија, каже Саша Обрадовић, 1991. није ни постојала. Али исто тако ни Република Хрватска 1941. није постојала, и чему онда спомињање Другога свјетског рата. Притом, Република Хрватска се не позива на државно-правни континуитет с НДХ (управо супротно, то пише већ у преамбули Устава…), док Србија слиједи континуитет у односу на СР Југославију. Али та држава у вријеме рата и ратних злочина није била међународно призната! Тачно, али није била призната ни НДХ… И можемо се тако, као пијани кретени, надмудривати по крчмама на ничијој земљи, с нечим што не би смјело започињати као питање права, него би морало започети као питање срама. Хрватског, српског, за 1941, за 1991… За сваку годину и сваки дан зла.
Мене, истина, више занима хрватски срам. Живим у тој земљи. Кад би се доселио у Србију, већ би ме, након шест-седам мјесеци удомаћивања, сасвим природно више занимао српски срам. И више би ме се тицали српски злочини. У нашем братском и комшијском случају, никада се, у посљедњих стотињак година колико трају наше омразе, није радило о томе која је страна у злочину гора, него о томе која је страна након злочина бесрамнија. Пристојан одговор за свакога човјека требао би бити – моја је страна гора. На којој год страни био.
Povezani tekstovi
