Presuda hrvatskim generalima Anti Gotovini i Mladenu Markaču odjeknula je kao šamar u lice svim Srbima koji su, posle 20 godina postojanja, očekivali bar delić međunarodne pravde od Haškog tribunala. Dok cela Hrvatska slavi, Srbija se suočava s teškom porukom da je presuda ruganje pravdi, da je time nagrađeno etničko čišćenje Srba u Hrvatskoj, a zločin nad gotovo 2.000 žrtava i egzodus nad 220.000 ljudi ostao nekažnjen.
Tribunal od petka teško osuđuju i oni koji su ga godinama branili, a već poznati kritičari pozivaju na prekid saradnje i opštu mobilizaciju srpske, ali i međunarodne političke scene.
Da li će ova presuda probuditi savest međunarodne javnosti ili je za Srbiju svaka haška bitka i konačno izgubljena? Kada su sve maske konačno pale, šta možemo očekivati u preostalim postupcima u Hagu?
Da li je Tribunal ovom odlukom opravdao razloge osnivanja i šta posle oslobađajuće presude hrvatskim generalima, za „Politiku” govore Savo Štrbac, direktor dokumentacionog centra „Veritas”, i Zoran Krasić, funkcioner SRS-a i član pravnog tima za odbranu Vojislava Šešelja.
Štrbac: Odluka Žalbenog veća šok je za sve Srbe iz Krajine. Verovao sam da postoji nešto od pravosudne ustanove u Haškom tribunalu, ali ovo je sramotno. Ipak, činjenica da je veće podeljeno i da su, od petorice, dvojica sudija bila za kontrarešenje, odnosno za udruženi zločinački poduhvat, daje tračak nade. Odluka tri prema dva pokazuje koliko je tanka linija između pravde i nepravde, između nade i očaja. Vidi se da je doneta iz čistih savesti nekih od sudija i daje nadu da ćemo uspeti u drugim postupcima pred međunarodnim sudovima. Odmah po objavljivanju prvostepene presude, tadašnja premijerka Jadranka Kosor rekla je da Hrvatska mora da angažuje kompletan diplomatski kor i uloži mnogo truda da obori zaključak o udruženom zločinačkom poduhvatu. Hrvati su odmah zaključili ugovor s jednom američkom lobističkom organizacijom i mesečno plaćali velike sume za lobiranje da se poništi presuda o udruženom zločinačkom poduhvatu. Imali su dvanaestoricu pravnih stručnjaka i vojnih analitičara, mislim da su desetorica iz Amerike i po jedan iz Kanade i Velike Britanije. Oni su tražili da im Žalbeno veće dodeli status prijatelja suda da bi oboroli zaključak o neselektivnom i nezakonitom raketiranju krajiških gradova koji su izazvali egzodus. Sud ih je odbio, ali je sve njihove stavove koji su dostavili pročitao. Kad imate presudu dva prema dva, onda presuđuje glas predsednika. Ovo je presuda Teodora Merona.
Krasić: Za mene ova presuda uopšte nije neočekivana. Od 25. maja 1993. godine, kada je nastao Haški tribunal, pripadam onima koji osporavaju legitimitet i legalitet rada tog suda. Tribunal je postao materijalna sila, snaga, aždaja koja ne podleže nikakvoj kontroli, osim kontrole svojih tvroraca, a to su SAD, NATO i Evropska unija. Cilj je da se u Haškom tribunalu promeni istorija, da se ne utvrdi istina da ne bi odgovarali oni koji su razbili bivšu SFRJ uz pomoć ustaškog, balističkog i svih drugih elemenata koji su protiv srpskog naroda. Ta presuda me zato ne iznenađuje, kao nijedna druga koja se donese u tom sudu. Hrvatska je na pragu ulaska u EU, a to bi bilo teško sa osudom generala i udruženim zločinačkim poduhvatom koji obuhvata ceo narod. Sudija Teodor Meron je devedesetih godina bio predstavnik SAD povodom formiranja stalnog suda za ratne zločine i on je, izražavajući američki stav, rekao da je protiv suda koji je formiran Rimskim statutom, već da se zalaže samo za formiranje ad hok tribunala. Da li neko zna zašto je osuđen Milan Martić? Nekada je u stavovima Haškog tribunala bilo dovoljno da se tri Srbina sastanu i razgovaraju o nečemu i iz toga je Tribunal izvlačio zaključak da postoji prvi stepen udruženog zločinačkog poduhvata i da su definisali zločinački cilj. Tako su osuđeni mnogi ljudi iz vojnog i političkog vrha. U predmetu protiv hrvatskih generala imali smo snimak gde se iz samog načina razgovora ne zaključuje da je to udruženi zločinački poduhvat.
Da li je Haški tribunal ovim konačno potvrdio da je antisrpski sud?
Štrbac: Primio sam haške istražitelje kada su prvi put 1994. godine došli da istražuju i predao im svu dokumentaciju o ratu u Hrvatskoj. U to vreme, saradnja s Haškim tribunalom bila je prava jeres među Srbima. Svi Srbi smatrali su taj sud antisrpskim. Ja sam rezonovao drugačije i ni danas ne bih uradio drugačije nego tada. Smatrao sam da smo mi mali i da ne možemo zaustaviti rad tog suda niti promeniti tok. Mislio sam da ne treba da dajemo paušalne ocene da nije antisrpski, već da ponudimo naše dokaza o stradanju Srba pa ćemo, kad jednog dana dođe do konačnih presuda, videti da li će oni naše dokaze meriti istim aršinima kao i dokaze drugih strana koje su bile u sukobu. Sve ove godine zdušno sam sarađivao i sa tužiocima i sa sudom preko „Veritasa” i dostavio sam mnogo dokaza. Prvostepena presuda zadovoljavala je naše želje i davala nam temelj da nastavimo. Danas, posle ove presude, mogu da kažem da su bili u pravu svi oni koji su još 1994. godine rekli da je taj sud antisrpski.
Krasić: Presudom Žalbenog veća potvrđeno je sve što je uradio Tuđman i čitava njegova politika. Nije osuđen politički program koji je veoma doprineo razbijanju SFRJ. Merona će da slave kao Genšera. Tuđmanova politika ispala je pravdena. Gospodin Štrbac zna da su na tenkovima, figurativno, tokom akcije „Oluja” bili Amerikanci. NATO je granatirao radarske sisteme Vojske Republike Srpske Krajine. Ako je Amerikanac napravio taj sud, zašto bi osudio nekog s kim je bio u saučesništvu? Oni znaju sve što se desilo, ali ne žele da kažu istinu, već da očuvaju ovu sliku. Sada su uzeli artiljerijski napad kao osnovu udruženog zločinačkog poduhvata i kažu da je pretresno veće pogrešilo što je uzelo u obzir udaljenost do 200 metara od legitimnih ciljeva. Ljudi su otišli i to je njihov problem. Nema odgovora na pitanje o stradalima i proteranima. Ostvarilo se ono Tuđmanovo: „Imamo 12 odsto Srba, moramo da idemo na dva procenta da bi bili nacionalna manjina, a ne konstitutivni narod”.
Shvatam jedinstvo koje postoji u Zagrebu, oni su svesni šta za njih znači oslobađajuća presuda i šta bi značila osuđujuća. Oni su kao vlast pokazali kako brinu o svojima. U Srbiji nikako da se izvuče taj zaključak. Srbija ide dostojanstveno u propast u pravcu prema Evropskoj uniji. Videćete, u narednih 15 dana predstoji popriličan broj presuda u Haškom tribunalu. Udruženi zločinački poduhvat poništen je preko artiljerijskih napada, a kazali su u da nema deportacija, jer s te teritorije, odakle su krenuli Srbi, Hrvatska nije imala faktičku vlast.
Šta smo dobili, a šta izgubili od saradnje s Haškim tribunalom?
Krasić: Nismo u nimalo boljoj situaciji od kada je krenula ta patološka saradnja s Tribunalom. Ništa nismo dobili, ali smo omogućili da se natovare i takvi sudski zaključci i odluke koje poprilično prljavog veša ostavljaju nad celim srpskim narodom, a to nismo zaslužili i to nije istina.
Štrbac: Bilo je mnogo mišljenja da ne treba sarađivati sa ovim sudom. Ja sam se radovao optužnici, a nisam ni razmišljao o presudi, jer se optužnica zasnivala na masi dokaza koji su otišli u taj sud. Ko god bude proučavao bilo kada, a mnogi će to raditi, naročito sada posle ove presude, tražiće kakva je to presuda Žalbenog veća koja je poništila kompletnu presudu prvostepenog veća tako drastično. Udruženi zločinački poduhvat je čedo ovog suda. Toga nema u teoriji nigde, nema pravne doktrine o tome. Sud koji je to stvorio, sada ga je ubio ovom presudom. Nema udruženog zločinačkog poduhvata kada su u pitanju zločini nad Srbima. Obrnuto ga ima. Ta prvostepena presuda neće biti zaboravljena. Nije izgubljeno ovo vreme. Ja se ne kajem što sam sarađivao s tim sudom. Nije sve izgubljeno. Šta sada? Hoćemo li reći da taj sud ne valja i stati? Ne, ja mislim da Srbi moraju raditi mnogo više nego do sada na istini o poslednjem ratu na prostorima prethodne Jugoslavije i kad je reč o Hrvatskoj i o BiH i o Kosovu.
Može li Srbija da učini nešto kako bi ispravila hašku nepravdu?
Štrbac: Mi još vodimo spor pred Međunarodnim sudom pravde za genocid i to je sud UN. Podela u Žalbenom veću je nada i podstrek da dovedemo do kraja i taj spor, ma koliko koštao. Ova oslobađajuća nakardna presuda je imperativ da Srbija ne pravi s Hrvatima nikakve nagodbe oko tih tužbi, kao što je bilo pokušaja do sada, već da idemo do kraja. Imamo 15 sudija u veću. Radi se po drugačijim pravilima. Definicije genocida su date u konvenciji iz 1948. godine o sprečavanju i kažnjavanju genocida. Radnje izvršenja su i ubistvo i podvrgavanje životnim uslovima koji dovode do njihovog fizičkog nestanka, a kažnjivi su i pripremanje genocida i pokušaj genocida. Dakle, to je naša šansa. U kontratužbi, tim Srbije izlazi s tezom da jedino „Oluja” ispunjava pun kapacitet genocida. Smatram da mi to možemo dokazati i da će nam pomoći dokazi iz ovog postupka bez obzira na to kako ih je sud ocenio. Ne mogu biti baš svi izlobirani, korumpirani. Ipak je reč o većem broju sudija. I mi treba da počnemo da lobiramo. Lobiranje je potpuno zakonita aktivnost na Zapadu, šta god ona značila, to se radi desetinama godina u svim državama. Postoje pojedinci lobisti, postoje zanimanja. Mi smo tu omanuli, još od početka devedesetih, kada smo naivno mislili da se zna istina. Istina se, nažalost, u moderno vreme kupuje. Mi to nismo znali i zato smo ispali daleko crnji nego što jesmo.
Krasić: Imate mnogo lepo mišljenje o nekim ljudima i institucijama. Ja nemam to mišljenje. Srbija se već 12 godina nalazi na putu približavanja ka datumu za početak razgovora o priključenju EU. Taj period je karakterističan i po tranzicionim nadanjima i očekivanjima. EU je rekla da ne moramo da priznamo Kosovo, ali da moramo da razvijamo dobrosusedsku saradnju. Postoji opasnost da se u toj saradnji postigne sporazum o uzajamnom odustajanju od tužbe i protivtužbe. Ja zastupam stav da Srbija nikada ne sme da odustane od svoje tužbe, ali ukazujem na detalje koji mogu da anuliraju očekivanja. Pred ovim nelegalnim Tribunalom, raspravlja se o individualnoj odgovornosti pojedinca, a pred Međunarodnim sudom pravde razmatra se odgovornost država i ja ne bih pravio paralele. Svi oni koji su obožavali Haški tribunal, danas ga napadaju. Trebalo im je 12 godina da shvate ono što je običan čovek mogao da vidi pre 12 godina. Problem je u tome što su neki od njih vodili državu.
Povezani tekstovi
