“Veritas“ je osnovan iste godine kad i Haški tribunal i za nepunih 20 godina postojanja putevi su im se često ispreplitali. Ponekad mi se čini da je „Veritas“ i opstajao sve ove godine upravo zato što je smisao svog rada pronalazio u veoma konstruktivnoj saradnji sa Tužilaštvom tribunala i u uverenju da će pravda pobediti.

A uopšte nije bilo ni jednostavno ni bezbedno živeti među Srbima i sarađivati, posebno onih ratnih godina, sa „omraženim“ Haškim tribunalom.

Naime, Srbi su osnivanje tribunala dočekali „na nož“, smatrajući da je i osnovan sa zadatkom da, kroz formalni sudski postupak, verifikuje, na globalnom nivou, već formirano mišljenje o Srbima kao agresorima i „lošim momcima“.

Ni ja nisam imao bolje mišljenje o zadacima i ciljevima Tribunala, ali sam smatrao da će taj sud opstati i raditi uprkos srpskom bojkotu, pa kada već ne možemo da sprečimo njegov rad, hajde, govorio sam sebi i drugima, da pokušamo iznutra, preko konstruktivne saradnje, da menjamo njegovu primarnu ulogu. I tek kad vidimo kakav će njegov odnos biti prema našim dokazima, moći ćemo dati i validnu ocenu njegovog rada.

Od novembra 1994., kada sam u Kninu ispred „Veritasa“ prvi put primio delegaciju Haškog tužilaštva, pa sve do donošenja prvostepene presude u predmetu „Oluja“, sarađivao sam, direktno ili indirektno, sa više desetina službenika i funkcionera tribunala, uključujući istražitelje, tužioce i sudije, a bilo ih je sa svih meridijana. S mnogima sam se sprijateljio, s ponekim i pobratimio.

Neki su, poput Nepalke Kabite, prolili mnogo suza slušajući i zapisujući tragične iskaze prognanih Krajišnika. Susretao sam se i sa glavnim tužiteljkama, Luiz Arbur i Karlom del Ponte, i sa njima dogovarao strategiju za istrage u kojima su Krajišnici žrtve, kao i sa njihovim zamenikom, Australijancem Bluitom, koji me je ohrabrivao da nastavimo saradnju koja mora dovesti do pravde za krajiške žrtve.

Rezultat te saradnje bile su intenzivne višegodišnje istrage u predmetima: „Gospić ’91.“ (nakon završene istrage predmet predat hrvatskom pravosuđu, okončan pravosnažnom osuđujućom presudom protiv trojice od petorice optuženih); „Medački džep“ (nakon podizanja optužnice protiv trojice hrvatskih generala predmet ustupljen hrvatskom pravosuđu, okončan osuđujućom presudom protiv jednog optuženika); i „Oluja“ .

Bilo je i drugih sporadičnih istraga (Pakračka poljana, Paulin Dvor, Osijek, Sisak, Vukovar, Lora, Kerestinac, Marino Selo, Varivode, Gošić, Grubori, Dvor…) za koje je Haško tužilaštvo prikupljene dokaze dostavljalo hrvatskom pravosuđu; neki od tih postupaka su okončani osuđujućim presudama, neki su u fazama istrage ili optuženja, a neki će tek biti procesuirani.

Predmet „Oluja“ je jedini predmet u kojem su Krajišnici žrtve, a koji je suđen u Hagu. Prvostepeni postupak je okončan osuđujućom presudom dvojici hrvatskih generala za učestvovanje u „udruženom zločinačkom poduhvatu (UZP), sa Tuđmanom na čelu kao predsednikom države, s ciljem da se Srbi prisilno i trajno isteraju sa područja Krajine“, osudivši jednog (Gotovinu) na 24, a drugog (Markača) na 18 godina zatvora.

Nas krajiške Srbe zadovoljavala je kvalifikacija iz prvostepene presude kojom je „Oluja“ okarakterisana kao UZP, jer bi nam kao takva, da je bila i potvrđena, pružala realnu šansu da brže i lakše povratimo oduzeta i uskraćena nam lična, imovinska i politička prava.

I da je Žalbeno veće potvrdilo tu prvostepenu presudu u delu o UZP, danas bismo mi krajiški Srbi mogli Haškom tribunalu, nakon dvadesetogodišnjeg rada, dati pozitivnu ocenu.

Ali nije tako bilo. Petočlano Žalbeno veće, sa sudijom Meronom na čelu, ujedno i predsednikom tribunala, preglasavanjem (3:2) donosi oslobađajuću presudu po svim tačkama i svim osnovama iz optužbe. Postupak nezabeležen do tada u praksi ovog tribunala!

Hrvati likuju u histeričnom zanosu, Srbi ogorčeni i prvi put jedinstveni u oceni da je ova presuda duboko nepravedna.

A da je samo jedan sudija Žalbenog veća promenio mišljenje uloge bi bile potpuno izmenjene. Srbima je kakva-takva uteha činjenica da je pet od osam sudija iz Pretresnog (3) i Žalbenog (2) veća glasalo za osudu.

To što smo mi Srbi ogorčeni većinskom odlukom Žalbenog veća potpuno je razumljivo. Ali kako razumeti nezapamćenu žestinu neslaganja sudija Žalbenog veća?

Naime, sudije koje su ostale u manjini grubo i otvoreno tvrde da su sudije u većini pogrešno tumačile i ignorisale nalaze Pretresnog veća (sudija Ađijus), rezonovanje većine nazivaju „grotesknim“ i insinuiraju da je takvo rezonovanje imalo vanpravne motive, dok presudu opisuju kao „suprotnu svakom shvatanju pravde“ (sudija Pokar).

Upravo iz ocena te dvojice, reklo bi se, časnih sudija, proizlazi i zaključak da je ugled Haškog tribunala totalno urušen. Glave mu je došao lično njegov, nadam se i poslednji, predsednik Teodor Meron, koji mu je u svom tekstu u „Politici“ (19. novembar) dodelio mnogo paušalnih pozitivnih, moglo bi se reći i narcisoidnih, epiteta.

A meni ostaje da s puno gorčine priznam da su moji sunarodnici bili u pravu kada su tvrdili, još prilikom njegovog osnivanja, da je Haški tribunal zaista antisrpski.