На данашњи дан, пре 25 година, у Хрватској је свирепо убијено деветоро Срба, махом стараца. За овај злочин до нико није осуђен, а очекује се долазак премијера Андреја Пленковића на комеморацију
Неколико седмица пред годишњицу убиства деветоро мештана Варивода телефоном ми се јавио Душко Илијашевић и сугерисао да се међу жртвама помене и његов стриц Угљеша Илијашевић (54), који је убијен око тог дана или истог дана када и његових деветоро комшија и чијег имена нема на споменику жртвама из тог села.
Више детаља о убиству деветоро Срба у Вариводама: Јована Берића (75), Шпире Берића (55), Рајдивоја Берића (69), Марије Берић (69), Мирка Покрајца (84), Душана Дукића (59), Марка Берића (82), Милке Берић (67) и Јована Берића (56), побијених 28. септембра 1995. у својим двориштима, на праговима кућа или у кућама, јавност је сазнала 2. октобра 1995, из саопштења Хрватског хелсиншког одбора (ХХО). До тада је хрватска полиција, иако на време обавештена, покушавала да прикрије тај злочин, у чему није успела захваљујући чињеници да су врло брзо на место злочина стигли представници УН-а и новинари „Слободне Далмације”. Ипак, успела да је лешеве убијених склони, тако што су их покопали на книнско гробље под ознакама „непознат”, иако су знали њихов идентитет. Њихова тела су у пролеће 2001. ексхумирали хашки истражиоци, међу посмртним остацима 301 особе, колико их је било покопано на том гробљу, сви из времена „Олује” и „постолује”.
Породице су их идентификовале 2002. у Загребу и сахраниле их у родном селу, где су им општина Кистање и Српско народно веће подигли споменик, који је већ више пута скрнављен и код којег се већ дуже од десет година одржавају комеморације на високом нивоу. Тако је још 2010. комеморацији, поред родбине и представника српске заједнице, присуствовао тадашњи председник Хрватске Иво Јосиповић, а ове године већ скоро два месеца најављује се и присуство хрватског премијера Андреја Пленковића. И поред свега тога, иако је било процесуираних, за овај злочин до данас још нико није осуђен.
Зашто међу жртвама није исписано и име већ поменутог Угљеше Илијашевића?
Његово тело пронађено је нешто касније у густјерни за воду. К. Ш., активиста ХХО, сведочи: „Дошао сам до рубних кућа у Вариводама, откуда се види Зечево… Пред собом сам видио густјерну са водом. Осјећао сам мирис распаднутог тијела. Како сам наилазио на крепане овце и стоку, мислио сам да је овца. Нисам могао оцјенити одакле долази. Поред густјерне сам видио канту. Бацио сам канту у бунар и пазио да се не чује прегласно. Кад је канта пала, пала је на нешто меко. Погледао сам доље и видио леш у води. Замало сам добио слом живаца….”
ХХО је претпоставио да је женски леш припадао Марији Покрајац (84) из Варивода, а леш из густјерне Миливоју Атлагићу (55) из оближње Острвице, који је остао у свом селу из којег је, који дан касније, ради неког посла отишао у Вариводе, где је и убијен, али се није знало где је покопан.
Међутим, није то био Миливојев, него Угљешин леш. У октобру 1995. нашао га је нећак Озрен Мандић, који је живео у Водицама, кад је дошао да га обиђе. Озрен је свог ујака Угљешу сахранио на месном гробљу. О Угљешиној смрти ми у „Веритасу” смо први пут чули тек 2014, од Далибора Дукића који се вратио у Вариводе. Испричао нам је да је Угљеша био сеоски ковач, да је лепо цртао, да није био ожењен, да је имао и психичких проблема и да је живео у домаћинству с братом Станком, који је избегао у Србију, где је у међувремену и умро, те да има и рођеног брата Живка, лекара по занимању, који живи у Београду. Истог дана смо га назвали. Живко нам је потврдио Далиборову причу и додао да је Угљешин леш обдукован на патологији у Задру и да у обдукционом записнику пише да је узрок смрти утапање, али да је он својим „колегијалним везама” дознао да је имао прострелну рану на потиљачном делу главе, што је и прави узрок смрти.
Родбина убијене старице Марије Покрајац, ако је уопште има, још нам се није јавила. Особу под тим именом „Веритас” и не води међу жртвама „Олује”.
Из искуства знам да је родбина убијених Срба у „постолујним временима”, ако су сви или само понеки живели у Хрватској, избегавала да пријави да су јој рођаци убијени у Крајини како би избегла могуће последице. Један из те категорије је и Борис Милошевић, потпредседник хрватске владе из српске квоте, који је ове године, непосредно пред одлазак у Книн на прославу „Олује”, први пут обзнанио да је и његову баку са очеве стране Даринку (70) убио хрватски војник у селу Павићи у септембру 1995. Павићи су у близини Варивода.
Три дана пред годишњицу убиства Вариводичана назвала нас је телефоном и Невенка Булаја из Ићева и замолила нас да ургирамо да се на комеморацији у Вариводама пред високим гостима помену и имена њене свекрве Милке (85) и заове Драгиње (55), које су некако у исто време убијене и запаљене у њиховој кући у Ићеву, и мужа заове Јеке, већ споменутог Миливоја Атлагића, за чијим посмртним остацима се још трага. Кад јој рекох да је ово комеморација жртвама из Варивода и оближњег Гошића, у којем је месец дана раније по истом обрасцу убијено седморо мештана, рече ми: „Па нема ту разлике. Ићево је одмах уз Вариводе и убили су их исти врагови само зато што су Срби.”
Ако има нешто позитивно у Милошевићевом одласку на прославу „Олује” у Книн, онда је то охрабрење рођацима убијених Срба да је дошло време да могу слободније да причају о страдању својих рођака у ратним и поратним временима деведесетих. Мало ли је?
Политика, 03.10.2020, електронско издање
