Као редовни читалац „Политике” у овој рубрици сам више пута нашим новинама честитао и похваљивао их, а и сада то чиним. Овог пута „Политика” заслужује све похвале за пажњу и начин информисања о „Олуји” и њеним последицама за српски народ. Поред текстова својих професионалних новинара, у рубрици „Погледи” чести су прилози и колумне чији аутори важе за велке познаваоце и учеснике те злокобне „Олује”.
Међутим, моју пажњу су привукли текстови двојице, у Србији добро познатих, актера из Книна. То су Саво Штрбац с колумном „Ноћ уочи ’Олује’”, објављеном 18. августа, и др Коста Новаковић с текстом под насловом „Ноћ уочи ’Олује’ из другог угла”, објављеним 23. августа.
Пошто већ годинама с великим интересовањем пратим већину медија кад је реч о, последично повезаним, мировном Плану З-4 и „Олуји”, у своју збирку унео сам и ова два чланка. Читао сам их и упоређивао по неколико пута, али све мање сам их разумео. Како разумети људе који су све до уочи „Олује” били на веома важним и одговорним функцијама у самом врху цивилне и војне власти Републике Српске Крајине, а након 27 година јавно се међусобно надмећу ко је био боље информисан и више знао о људском потенцијалу, наоружању и плановима и српске и хрватске војске?
Док пуковник Новаковић каже да је уочи саме „Олује” пред 40 новинара рекао да хрватске снаге имају више од 200.000 наоружаних бораца, дотле Штрбац каже да је за тај податак чуо од Фрање Туђмана тек почетком 1996. године. Новаковић је још рекао: „Ми смо знали да ће бити напад, али нисмо знали баш који дан. Људи смо имали то што смо имали. Преговарало се о плану З-4. Било је: хоће бити – неће бити. Али ми смо били спремни.” Штрбац спомиње неки фамозни телеграм који је Главни штаб Војске РСК добио од Генералштаба Војске Југославије и даје му суштински и историјски значај, а Новаковић има сасвим другачије мишљење о томе. Новаковић је макар „узгред” споменуо мировни план, а зашто господин Саво Штрбац и овом приликом, као и на свим медијима већ деценијама, избегава да каже да ли је План З-4 био пропуштена историјска шанса? Није Штрбац у том погледу усамљен. Многи људи, интелектуалци, политичари и аналитичари, који су некада били грађани Хрватске, а сада Србије, на питања о Плану З-4 мењају тему и одговарају да је Слободан Милошевић издао Србе из Хрватске, те да је Мартићу уочи саме „Олује”, на питање: „Шта да радим председниче?”, Милошевић одговорио: „Убиј се, Мартићу!”
Свако ко жели да сазна све о овом разговору Милошевића и Мартића и како је Мартић одбацио План З-4 може то наћи у Архиву РТС-а. На ту тему је за десетогодишњицу „Олује”, дакле 2005. године, емитован једносатни разговор генерала Милета Новаковића и ратног градоначелника Книна Драге Ковачевића. Из тог разговора се види да је Мартић у Београду обећао Милошевићу да ће о Плану З-4 расправљати Скупштина САО Крајине, али по доласку у Книн дао је налог да се скупштина не сазива. Убрзо, пред саму „Олују”, уследио је телефонски разговор два очајника. Мартић је тражио од Милошевића да му пошаље неколико авиона, али је добио одговор да је то неизводљиво. Након тога је уследило, напред цитирано, очајничко Мартићево питање, као и ружан и неочекиван Милошевићев одговор.
На крају, подржавам апел господина Штрпца да државне институције које је навео што пре организују научни скуп на тему пада РСК. Верујем да би тиме био обухваћен и План З-4.
Међутим, мишљења сам да Саво Штрбац, са својим веома афирмисаним Документационо-информационим центром „Веритас”, није неко ко треба да моли државне институције, него да буде партнер и учесник у организацији тог научног скупа.
Светко Латиновић,
Каћ
Povezani tekstovi
