Autor „Dubine zločina” o logorima u NDH i ustaškim zverstvima nad srpskim mališanima
KAKO se u „Kvadraturi kruga” često bavio decom, Branko Stanković je odlučio da, povodom 70 godina od zatvaranja dečjih logora u Nezavisnoj Državi Hrvatskoj, osvetli najmračnije stranice iz istorije. Prelomni trenutak je bio susret sa Mirom Jovanović, istraživačem na Univerzitetu u Cirihu, koja se bavi zločinima na Balkanu. Bilo je to u martu, a već krajem septembra Stanković je počeo da montira tri emisije pod nazivom „Dubina zločina”, (subotom na RTS 1), u kojima je prikazao sve logore za decu koji su postojali u NDH – od Jastrebarskog, Siska, Metajne na Pagu, Loborgrada, Jasenovca, Stare Gradiške… Tu je stradalo 23.500 srpske dece, čija je imena, prezimena, mesto rođenja i poreklo popisao Dragoje Lukić, i sam dete logoraš.
- Pokušao sam da nađem žive svedoke iz svakog logora, i uspeo sam, osim iz Metajne, jer je zatvoren 1941. i tragovi su zatrti. Svedočenja dece o paklu koja su preživela su strašna. Ona su svakog dana gledala mučenja i ubijanja, bila izložena torturi, iscrpljivana žeđu, glađu. Mnogi su jeli travu. Danas su to ljudi koji imaju više od 80 godina. Bez njihove reči ne bi vredelo otvarati ovu priču.
Da li je bilo teško pronaći svedoke?
- Priča se otvarala. Sretnete jednog, a on vas uputi na drugog… Najteže je bilo doći do Zorke Delić Skibe, jer ona se iz Mostara, gde je živela do poslednjeg rata, preselila u selo u blizini Sanskog Mosta. Došao sam do njenog broja telefona, ali rekla mi je da ne dolazim, da je teško bolesna. Objasnio sam joj da bi njeno svedočenje bilo dragoceno, jer je preživela klanje, a i nemam nijednog svedoka iz Jastrebarskog. Ostavio sam svoj broj za slučaj da se predomisli.
Ubedila ju je ćerka. Zorka je sa pet i po godina pokušala da pobegne iz logora i kažnjena je tako što su joj uskim nožem proboli grkljan. Nije pustila ni suzu, ni glasa. Samo je gledala ustašu u oči, i on je prekinuo klanje, o čemu je napisala knjigu „Spasle su me umiljate oči”. Njena priča je strašna i zbog toga što ju je usvojio ustaša, Slavko Dasović. Tek u 17. godini saznala je za svoje poreklo. Nažalost, umrla je mesec dana posle svedočenja. Njena sudbina je sudbina sve dece logoraša – izgubila je roditelje, preživele klanje, usvojila je katolička porodica, tragala je za sestrama…
Kakva predznanja ste imali o dečjim logorima?
- Znao sam da je stradalo mnogo dece, ali ne i tačan broj. Držao sam se onoga što je Dragoje Lukić 40 godina sakupljao i popisivao. O samoj Diani Budisavljević, Austrijanki udatoj za Srbina, koja je spasavala decu iz logora, saznao sam iz „Večernjih novosti”, pre četiri godine. Spasla je 15.560 dece, ali je njih 3.260 umrlo tokom transporta od logora do Zagreba.
Šindler je, zahvaljujući i Spilbergu, glorifikovan. On je spasao 1.200 Jevreja, a Diana deset puta više ljudskih duša. Da li je i za ovakve zasluge potrebno lobiranje?
- Posle Drugog svetskog rata, tadašnja OZNA u Hrvatskoj je Diani oduzela kartoteku. To kao da je proračunato rađeno. Diani je zabranjeno da govori o svojoj plemenitoj misiji, ali i saradnicima. Trebalo je zataškati tragove zločina i onemogućiti da se deca povežu sa preživelim roditeljima ili rodbinom. Diana je 1972. napustila Zagreb i sa suprugom otišla u rodni Inzbruk. Pretpostavljam da je to učinila pod pritiskom, jer je otišla neposredno posle onih dešavanja Maspoka u Hrvatskoj. U svakom slučaju, nismo joj se odužili na pravi način, ne samo u Srbiji, već i u Hrvatskoj i Bosni.
Kako ste dolazili do materijala? Da li je u Hrvatskoj bilo nekih zabrana?
- U arhive nismo mogli da uđemo. Izgovor je bio da su „arhivi na sređivanju”. Međutim, veliki deo materijala pronašli smo u Muzeju žrtava genocida u Beogradu – od Dianine kartoteke, pa do fotografija kao potresnih svedočanstava o stradanju dece u logoru Sisak.
Ante Dumbović, aktivista Crvenog križa NDH, načinio je 800 fotografija umorene srpske dece koje jasno govore šta su preživela. Pronašli smo i dokumente koji se odnose na Antuna Najžera, koji je jedno vreme bio upravnik logora u Sisku i decu ubijao smrtonosnim injekcijama, ali i svedoka i dokaze koji potvrđuju da su u Staroj Gradišci deca ubijana plinom.
Bilo mi je važno da što više odgovorim fotografijom i dokumentom iz tog vremena, jer je tema preosetljiva, a i neki savremeni istoriografi u Hrvatskoj negiraju da su postojali logori za decu. Ja sam kao srednjoškolac, u okviru đačke ekskurzije, bio u Jasenovcu. Niko nam nije rekao da je prekoputa Gradina, a Gradina je likvidacioni centar Jasenovca.
Smatrate li da je to namerno prećutkivano?
- Ne mogu nikoga da osuđujem. Gradina tada nije bila pretvorena u spomen-kompleks. Pretpostavljam da su istraživanja još trajala, ali moguće je da je neko skrivao istinu. Jasenovac i Donju Gradinu deli samo Sava, a tu su likvidirane ljude sahranjivali. To je najveća srpska grobnica na svetu i najveća dečja.
Dečje groblje se prostire na 400 kvadrata i ima dubinu od dva i po metra. Po kubnom metru nalazi se 17 do 21 skeleta. Maks Luburić je posle rata na suđenju rekao da su dečje grobnice u Donjoj Gradini danima posle ukopavanja žrtava disale. Krv je ispod vrila! A u literaturi sam pronašao i strašan podatak da je tamo postojalo postrojenje za proizvodnju sapuna od ljudskog mesa, koje se sastojalo od 12 kazana, separatora, koje je konstruisao inženjer Rozenberg.
Ako je „Kvadratura kruga” vaša lična karta, šta je „Dubina zločina”?
- Nijedna priča me nije, ni emocionalno ni fizički, potrošila kao ova. Otkrio sam mnoštvo podataka. Recimo, nisam verovao da je postojao zakon po kome se usvojenoj deci, da bi im se sakrio identitet, upisivala druga godina rođenja i datum „10. travanj”, dan kada je osnovana NDH, da su mnoga muška deca dobijala ime Ante po Anti Paveliću, a ženska Antonina. Onda sam pronašao svedočenja koja to potvrđuju.
Sa kakvim mislima ste šest meseci legali?
- Imao sam košmarne snove. Kada sam počeo da se susrećem sa fotografijama, svaku drugu noć su me proganjale te slike.
SUDBINA BOŽIDARKE FRAJT
GLUMICA Božidarka Frajt, znana iz mnogih jugoslovenskih filmova, tek je u svojoj 36. godini saznala da ima srpsko poreklo. Sa dve godine deportovana je u logor u Sisku, a potom su je u Zagrebu usvojili Katarina i Stjepan Frajt.
- Za pravo poreklo saznala je zahvaljujući očevoj sestri, koja je videvši je na ekranu primetila koliko liči na majku. Njih dve su se srele, i ljudi koji su je usvojili rekli su joj istinu. Njena pomajka je govorila da Božidarka, kada je bila mala, nije mogla da gleda sveže, krvavo meso, verovatno zbog trauma iz logora. Tako i Zorka Delić Skiba nikada nije mogla da nosi nešto crveno – otkriva Stanković.
Suzana BIJELIĆ
Povezani tekstovi
