Пише: Саво Штрбац
Овогодишњи августовски дани сећања на жртве хрватске војне акције „Олуја” и Велики крајишки егзодус из августа 1995. године, током мог обиласка терена од 3. до 7. августа, донели су сусрете са људима и судбинама који на најсликовнитији начин спајају прошлост, садашњост и будућност нашег народа. На парастосима, трибинама и академијама у Бањалуци, Новом Граду, Сводни, на Петровачкој цести и у Дринићу, срели су се сведоци, њихови потомци, уметници и млада генерација која тек стасава. Свако од њих носи свој део терета наше заједничке крајишке несреће, али и несвакидашњу снагу да опстане и продужи лоза тамо где су душмани планирали затирање.
У Новом Граду, 6. августа, испред Храма Светих апостола Петра и Павла, непосредно пре парастоса, а потом и на самом „Мосту спаса” на реци Уни, срео сам Александра Тепића, сина прослављеног народног хероја, мајора Милана Тепића. Александар, који је у време очеве погибије у Бјеловару у септембру 1991. имао свега осам и по година, након што ми се представио, рече ми да му је мајка умрла пре седам година, не дочекавши да пронађе и сахрани супругове кости, а да он данас живи и ради у Аустрији. Александар је рођен у Славонској Пожеги, а његов отац у селу Комленац, тридесетак километара низводно од „Моста спаса”, преко којег је 1995. прешао огроман број избеглих Срба из Крајине. Александрово присутство на овом мосту носи дубоку симболику солидарности и заједничке патње, а његова нова животна адреса показује стазе којима су крајишка деца морала да крену у потрази за миром.
По повратку из Новог Града, пут нас је водио кроз Сводну, где је одржан помен код спомен-обележја жртвама суровог авионског гранатирања избегличке колоне са Баније и Кордуна. Тамо ме је дочекао стари пријатељ Раде Мутић, познати новинар и дугогодишњи уредник РТРС-а, аутор потресног документарног филма „Олујни инферно – Тамо далеко”. Присуствовао сам премијери тог његовог капиталног дела и у Сводни 2007. и у Дринићу 2010. године, када смо заједно гледали те страшне кадрове страдања које је он својом камером отргао од заборава. Раде је већ одавно пензионер и живи мирно у свом родном селу, на свега три-четири километра од овог споменика. Наш сусрет након дужег времена, на месту које је обележило наше животе и професионалне путеве, био је изузетно емотиван. Била је то прилика за стисак руке двојице преданих хроничара крајишке голготе и топло дружење са окупљеним народом који не заборавља своје жртве.
Дан касније, пут ме је одвео на Петровачку цесту, код места Јањила, где су хрватски авиони 7. августа ракетирали недужну српску избегличку колону из Северне Далмације и Лике. Тамо, испред споменика који је подигао „Веритас”, парастосу је присуствовао и син резервног поручника Боже Латиновића, о чијем сам нестанку крајем ратне 1991. године на магловитом Велебиту недавно писао у овој истој колумни. Божо је, иначе, рођен у Капљуху, свега неколико километара удаљеном од Јањила, али су његова три сина – Срђан, Александар и Синиша – рођена у Доњем Лапцу у Лици, где је Божо живео и радио до мобилизације у јесен 1991. године. Синиша ми код споменика говори да је дошао да свом школском другу Жарку Рајићу ода пошту. Судбина је хтела да Синиша касније у Београду упозна девојку која је пореклом из очевог завичаја, из Дринића, и ожени се њоме . Синиша је ове године посетио и Спомен-собу погинулих припадника Петровачке бригаде у Дринићу, а био је и на пријему и ручку код начелника ове мале, али историјски важне општине, господина Драге Ковачевића. Ова прича сведочи о томе како се крајишке породичне нити, упркос прогонима, рату и сеобама, поново природно враћају, везују и спајају у близини породичних корена.
Парастосу на Петровачкој цести присуствовала је и Душанка Мајсторовић, рођена Дрча, у пратњи свог оца Душана. Она је као деветогодишња девојчица преживела пакао у колони под гранатама, у којој су у једном секунду погинули њен шестогодишњи брат Јовица, бака Даринка и тетка Мирјана Дубајић. Смогла је снаге и дала потресну изјаву за окупљене представнике медија, бранећи истину која се и даље чека пред судовима. Њен отац Душан, који је и сам био у том возилу и преживео тешке повреде, ове године није имао снаге да говори за медије. Та тишина очева који су на тој цести изгубили децу често говори гласније од било којих речи. Њихово заједничко ходочашће патње завршено је посетом Дринићу, где су у дружењу са земљацима тражили утеху након још једне тешке годишњице. Дознајем да Душанка данас живи у Немачкој са мајком и оцем, као и са кћерима – осамнаестогодишњом Уном и две године млађом Анђелом, које деди Душану и баки Јосипи својом младошћу ублажавају бол за изгубљеним сином.
Ова култура сећања започела је, заправо, још 3. августа на меморијалној академији „Да се не заборави – марама плава” испред Храма Христа Спаситеља у Бањалуци. Тамо је перед окупљеним народом говорила прослављена сценаристкиња Наташа Дракулић, која је поделила своја сећања на избегличку колону кроз коју је прошла као шеснаестогодишња девојчица из Лике, након што је морала да напусти родну Кореницу. Наташа је подсетила на свог рођака и вршњака Душана Дракулића, који је тешко рањен на Петровачкој цести када је ракета погодила приколицу иза камиона. О његовој прераној смрти, која је била директна и закаснела последица тог рањавања гелером због којег му се нога годинама сушила, писао сам пре три године. Њен глас данас, кроз врхунску филмску уметност, служи као штит од заборава за све наше жртве.
Доказ да истина и сећање не бледе са генерацијама које нису рођене у рату јесте деветнаестогодишњи Немања Васић из Београда. Немања живи на Алтини, а корене вуче из Прњавора, што значи да нема директне породичне везе са Крајином. Ипак, на „Веритасовој” трибини „Дани туге и сећања”, одржаној у кући Милановића у Бањалуци, где су 4. августа представљена издања нашег центра у протеклих годину дана, промовисан је и зборник радова са научног скупа „Република Српска Крајина, 30 година по нестанку”. Немања је био најмлађи учесник овог научног скупа са стручним радом „Ангажовање јединице ‘Вукови са Вучјака’ на територији РСК 1993. године”, који осветљава борбе у операцији „Масленица” и одбрану Бенковца. Овај млади момак испратио је комплетан „Веритасов” програм на терену и био је права атракција где год се појавио, показујући да млади академски нараштаји са поносом преузимају бакљу историјске истине.
Најпотреснији и најузвишенији тренутак овогодишњег обиласка догодио се, ипак, далеко од камера, такође 4. августа, када ми се телефоном јавио Спасе Рајић. Он је на Петровачкој цести 7. августа 1995. године преживео најстрашнију судбину коју родитељ може доживети – у ракетирању избегличке колоне погинуло је двоје његове деце, деветогодишњи Жарко и једанаестогодишња Невенка. Спасе ми је јавио да вероватно неће успети да стигне на овогодишњи парастос на Петровачкој цести. Разлог који ми је саопштио био је величанствен и библијски. На исти дан када су му хрватски авиони пре више од три деценије убили децу, судбина је удесила да се порађа супруга његовог сина Ненада, којег је добио две године након трагедије, и да на свет, након унука Стефана (6) и Милоша (4), Спаси и Славици донесе и унуку.
Бирајући између парастоса мртвој деци и дочека новог живота, Спасе је изабрао живот. Тај кратки телефонски разговор био ми је највећа инспирација да на крају свог говора на парастосу поред споменика на Петровачкој цести поручим свим окупљенима оно што је суштина нашег опстанка: живот побеђује!
9. август, 2026.
Политика, штампано издање, 11.08.2026.
