„Одајмо пошту прогнанима и страдалима“, позива ових дана српски јавни сервис грађане, да се зауставе у саобраћају и трубе у знак сећања на погром. Од када се пошта одаје онима који још увек ходају по земљи? Још једна циркуска представа за народ.
Да ли су у дубокој подсвести маркетинг мајстора у владајућим структурама избеглице из „Олује“ пале за степеник ниже и званично проглашене мртвима за српски естаблишмент? Игром судбине, много је оних који данас седе на најодговорнијим местима, а пре двадесет година били су потпора режиму Слободана Милошевића, који је најпре затворио врата на Рачи, а потом преусмерио колону ка Косову, да не би направили ружну слику у престоници и тако подбунили Београђане.
Колико сутрадан, 6. августа, дан након што Хрватска прослави своју победу над терористима, како стоји у Декларацији о „Олуји“, Јапан ће обележити седамдесет година од прве бачене атомске бомбе.
У далекој Хирошими чуће се још једно звоно сећања, које асоцира на злочин стар 70 година. Ретки преживели и потомци жртава, као и наши избегли, живе сећање свакога дана.
Ни неумрли Труман и Туђман неће видети овоземаљске пресуде. Њихове нескривене злочиначке намере имају своја места у историјским читанкама и карактер им сваке деценије добије нову оправдавајућу конотацију, док потомци уживају плодове војних победа.
Убице из „Олује“ и они што су месец дана после пљачкајући убијали недужне старце и даље су на слободи. Неки су можда уз туђу слику, на зиду туђе куће окачили и одликовање из домовинског рата.
На списку Веритаса и даље се 894 људи воде као нестало, њихови најближи не знају се где су им гробови.
У образложењу, које је дао Међународни суд правде о одбацивању међусобних тужби Хрватске и Србије за геноцид, констатује се да су над Србима извршена масовна убиства. Тим делима, каже суд, недостајао је и умишљај да би била геноцид. Такође је констатовано наношење тешких повреда, психичких и физичких, заробљеним Србима, цивилима и војницима, што је такође материјални елеменат геноцида, али ни код ових дела није утврђена намера да се претежно или у целости униште припадници српске етничке групе у Хрватској.
Пресуда цитира многе злочине над Србима, углавном се ради о убиствима и малтретирањима, из пресуде Хашког трибунала. Иако су хрватски генерали ослобођени пред трибуналом, Међународни суд правде прихватио је све констатације првостепене пресуде трибунала.
Дакле, етничко чишћење је неоспорно утврђено.
Пресуда Међународног суда правде за породице жртава основа је да се иде даље. Правда јесте спора, али је и достижна. Да ли ико осим најближих сродника жртава о овоме размишља 20 година после етничког чишћења?
Да ли је размишљао раније? Можда Саво Штрбац и његов тим из Веритаса који, чини се, напамет зна имена свих, како се то каже, несталих у „Олуји“. Само тај тим жели даље, за правдом, пред националне судове, да тражи да се процесуирају починиоци злочина. Оснажио их је Међународни суд правде. Колико их је беше процесуирано? Тројица, петорица? И само једна правоснажна пресуда за „Олују“. А колико je жртава?
Према подацима Веритаса, у „Олуји“ је нестало 1.849 људи, њих 1.200 на листама те организације и међународних судова воде се као цивили. Од тога 544 жене. Да ли ће одоговарати ико ко је у војно-полицијској операцији дигао руку на жену?
Хаг је ослободио главне актере „Олује“, утврдивши да они нису починиоци, да нема командне одговорности, али трибунал није рекао да нису почињени злочини. Ако они нису одговорни, ко је?
Још увек постоји универзална, регионлана надлежност тужилаштва Суда за ратне злочине у Србији. Он може да процесуира осумњичене за све злочине почињене на простору бивше Југославије, тако макар пише у актима о оснивању суда и тужилаштва.
До сада је суђено само онима који су ухапшени на нашој територији, за остале, у свега неколико случајева, вођени су само предкривични поступци.
Када домаће тужилаштво спроведе поступак, доказе шаље Хрватској, по споразуму између тужилаштава из 2006. године. Хрвати до сада по томе нису покренули ниједан поступак. Перфидно отезање једино је што су добиле породице жртава.
© Спутник / Сенка Милош
