Чекају и да им хрватски уставни суд одбије тужбу, па да се обрате Стразбуру
У зору 22. августа 1991. Милош Црљеница (27) из банијског села Велика Кињачка устао је када и његов отац Перо. Као и свако јутро, спремали су се на посао у Жељезару Сисак, где су обојица били запослени, Милош у прерађивачком погону за хидроиспитивање цеви, а отац као крановођа. Милош је кренуо у гаражу по кола, а Перо да отвори врата на дворишној капији. Милош се у гаражи задржао неколко минута чекајући да се загреје мотор. А кад је изашао у двориште, кроз отворену капију видео је како путем испред његове капије тутње транспортери “стодесетке” са противавионским топовима “бровинзима”. Некако истовремено, угледао је и оца у лежећем положају на степеницама испред улаза у кућу. Склонио је ауто и зачућено гледао што се дешава на друму. Избројао је седам транспортера, за њима двоје кола прве помоћи и на крају камион за попуну муниције. Пуцало се из свих транспортера на све стране. Чаура је било толико да си их могао лопатом скупљати. Када су протутњали транспортери, а то је могло потрајати око три минута, притрчао је до оца, и приметио да је погођен у груди са три метка из “бровинга”. Па иако није давао знаке живота, ставио га је у кола и одвезао га у хитну помоћ у Градуси, где су лекари само констатовали смрт.
Људи на транспортерима били су обучени у СМБ униформе, а остале ознаке на људима и на возилима није ни приметио. Али је знао да су то били припадници хрватских “зенги”. У поход на српска села кренули су из “усташког упоришта” Комарева преко Клобучака и Блињске Греде, Бестрме, Трњана, одакле су ушли у део Старог села, па скренули у Чакале и ушли у Кињачку.
Ко зна колико би “зенговци” још дивљали, да их у њиховом крвавом походу на српска села нису зауставили мештани Брђана, који су се, чувши пуцњаву кроз друга села, на брзину организовали и поставили успешну заседу. По асфалту на узбрдици пре уласка у њихово село просули су истрошено моторно уље и скривени иза буради напуњеним песком узвратили паљбу. Ту су “зенге” разбијене, било је и на њиховој страни мртвих и рањених (хрватски извори говоре о петоро мртвих и 17 рањених), након чега су се разбјежали.
Том приликом су у поменутим српским селима убијени: Ранко Мартиновић (42), Ненад Пајић (40), Стево Симић (54), Лазо Станић (57), Љубан Татишић (59), Младен Вранешевић (53), Милан-Мишо Вучинић (47), Драган Бекић (39), Драган Бишкуповић (45), Жељка Боиновић (23), Перо Црљеница (50), Неђељко-Неђо Чајић (45), Ратко Ђекић (73), Милан Кладар (51) и Радован Крагуљ (36) а више десетина је рањено. Најмлађа међу насумице убијенима је Жељка Боиновић, по занимању текстилна радница, која је упуцана кроз прозор у соби у Трњанима гђе је живјела са баком Драгом и ђедом Милошем Вранешевићем.
Срби су покупили своје мртве. У кући убијеног Драгана Бекића нашло се 12 тијела из Кињачке и околних села, гђе им је одржано заједничко опијело. Заједно су их и сахранили на мјесном гробљу, све некако на брзину и у страху од могућег повратка “зенговаца” и “муповаца”. Остала тројица су сахрањени у својим селима.
Послије овога догађаја Милош Црљеница и остали мјештани из поменутих српских села више нису одлазили на посао у Сисак, већ су организовали одбрану својих села и кућа, а ускоро су формирали и општину коју су назвали Цапраг, по подручју на којем се налазе поменута села, са сједиштем у Градуси, која је била у саставу РСК све до августа 1995. када их је “одувала” хрватска “Олуја”.
У јуну 2006. Милош Црљеница и друге породице убијених Срба, преко пуномоћника загребачког адвоката Луке Шушка, поднијели су кривичну пријаву против “зенговаца”: Ивице Ковачића, Владе Целчића, Круне Влашића и Милана Шубића због кривичног дела ратног злочина против цивилног становништва, коју је у децембру исте године Жупанијско државно тужилаштво у Сиску одбацило уз образложење да је “подручје на којем је дошло до штетног догађаја било захваћено разним облицима ратног дјеловања, да је било пуцњаве, да је у селима била организована “сеоска стража”, да су та села већ била привремено окупирана и налазила се у тзв. САО Крајини.
Тужбу породице Црљеница за накнаду штете хрватски судови су одбили због застаре и недостатка доказа о учешћу припадника ХВ у штетном догађају, с тим да су они хрватској држави дужни накнадити парничне трошкове у износу од 54.150 куна (преко 7.000 евра). Чекају и да им хрватски уставни суд одбије тужбу па да се обрате и Европском суду у Стразбуру. Ништа боље нису прошле ни остале породице убијених Срба у цапрашким селима.
Милош још не губе наду да ће правда за убиство и његовог оца и осталих Цапражана барем делимично бити задовољена макар и са 24 године закашњења.
