Др Предраг Марковић:
О Хроници прогнаних Крајишника 7
Није лако ни читати мучну седму хронику страдања крајишких Срба. Како ли је тек било тешко Сави Штрпцу да је напише! Текст по текст, ређају се мучна сведочанства о нечовештвима, понижењима и разарањима… На мети екстремиста, а нажалост и на срамоту, често и саме хрватске државе, нису били само живи Крајишници. Затирана су гробља, уништавани вековни маслињаци… Није све српско могло да се затре, макар због света. То су на пример, антифашизам и Тесла. То су покушавали да отму и представе као своје. У срећнијим и уређенијим срединама, држава и њене институције обављају мукотрпне послове тражења гробница несталих, утврђивања истине о страдањима. Код нас, нажалост, то чине махом појединци као Саво Штрбац. Или да кажемо да је срећна околност да има таквих људи, који не посустају у проучавању те археологије бола и патње. Таквим прегнућима спасавају жртве од друге смрти, а то је заборав…
Светлана Шиљеговић, уредник књиге:
Али, би рат
Рече то Саво Штрбац на гробу несрећног Јовице из Задра, чије су кости чекале готово три деценије да се скрасе у вјечном почивалишту. Истина је то коју би повремено требало гласно поновити нашим људима, да се саберу и ставе тачку на један дио свог живота. Али, не обичну тачку. Неки ће морати да ревидирају неке од својих ставова, да би та тачка била коначна.
Свијест да смо преживјели рат, били свједоци масовних страдања и тагедија, постоји. Негдје дубоко у себе смо закопали оно што нам се догађало, а још дубље приче које смо чули о другима. Неки дан, на годишњицу бомбардовања Републике Српске, потсјетили смо се мајке која је сахрнила сина, а на повратку с гробља остала без своје остале двоје дјеце. И жива је. Походи гробље и брине се о унучићима који остадоше иза једног од синова. Може ли неко да остане равнодушан на њену и Јованову причу?
Свакако да не може, но природа се побринула да те „туђе“ приче не доживљавамо на исти начин као властите. Сијоран рече да би отвореност за силину туђе жалости уништило сваког од нас. Степен отворености за туђу бол, коју обично крстимо саосјећајношћу, различита је од појединца до појединца и, углавном зависи од силине властитог губитка. Људи који су изгубили дјецу се међусобно разумију, што показује и непостојање националних граница међу онима који траже земне остатке својих потомака, но не отварају се за туђу, већ смо умножавају властиту бол. Већина оних која није доживјела никакав губитак саосјећа са несрећницима, али је заузета својим интересовањима и потребама у довољној мјери да то саосјећање покрије тренутак када чују причу и евентуално је неком испричају… Напомињемо, нису безосјећјни, они су само људи.
Веома ријетки могу потписати стихове Алексе Шантића из пјесме Моја отаџбина: Мене све ране мога рода боле,/и моја душа с њим пати и грца. Један од њих је, свакако, Саво Штрбац. Његово саосјећање се види не само из упорног тражења несталих, бриге о њиховим породицама, записивања, већ и невјероватног памћења. Убијеђен да свака душа тражи помена, он их се непрестано сјећа и одаје им пошту. Њему је природа дозволила да преживи толику тугу, односно да у њој живи.
Читајући Савине текстове настале између два октобра, схватам да ни даље не заборавља, али да као просвјећено људско биће о свему рзмишља и објашњава чињеницама и истином. Не треба њему да своју тугу прелива на друге, зна да је код њега сигурна и његована.
Само они који и не знају шта је истински губитак, могу се, готово три деценије послије рата, понашати као да он још траје. Они гребу по туђим болима и тугама. Ко то у Хрватској и данас ради свом народу? Они којима је до народа најмање стало, па у њему налазе разне „томпсоне“ и „готовине“ да масама „зготове“ нове гладијаторске игре. Читам и не могу да вјерујем. Па, они су још у деведесетим. Мисле ли на здравље нових генерација на Европу без граница? Иако су ушли у Унију, од ње су даље од било ког дијела Балкана. Уједињена Европа, као и некад Југославија, настала је на сновима оних који сматрају да су сви људи исти – да су браћа. Ако неко мрзи Србе, а не дај Боже и избјеглице, да ли је могуће да воли неког другог. Нисам убјеђена. Ту не само да нема саосјећања и туге због изгубљених сународника, ту нема ни срама ни осјећања за било кога ко не служи ситним и неутољивим интересима затворене злочиначке групе.
Није лако онима који свој опстанак вежу за подсјећање и подгријавање ратне хистерије. Ипак, много теже је онима који су рат оставили иза себе, али тугу покопали у душу. Но, они треба да буду сигурни да је то што их боли љубав, а не болест. Они су здрави и знају с пажњом и њежношћу да се брину о потомству, чувајући га од свега, па и туге, која не мора да га стигне.
Светлана Шиљеговић
Проф. др Вељко Ђурић Мишина:
О текстовима Саве Штрпца
Истраживање великих догађаја који су убрзавали историјске процесе а који су, поред осталог, богати трагедијама требало би да буде посао школованих историчара и њихових синтеза и расправа. Када та струка из сијасет разлога закаже, онда се јављају заљубљеници у прошлост са својим прилозима различитих квантитета и квалитета. Није спорно да међу тим прилозима има и корисних и вредних, али је чињеница да је много тога безвредно.
Када се у исти истраживачки проблем укључи личност од интегритета – са искуством правника који је радио као судија и адвокат – онда ствар постаје озбиљнија. Такав је случај са кратким прилозима Саве Штрпца. Његово радно и професионално искуство и функције које је обављао током последње три деценије представљају основу за одређивање квалитета прилога.
Посебна вредност његових текстова које је углавном објављивао у дневним новинама Политика јесте подсећање првенствено на одређене догађаје из историје Републике Српске Крајине (1990–1995). Ти кратки текстови, набијени чињеницама по правничком систему, имају вишеструке користи и намене, Њихов садржај служи првенствено као подсетник на одређене трагедије, мале или веће по последицама, да је потребно да научимо одређене лекције из прошлости и да из њих извучемо поуке које ће нам користити у размишљању о нашој националној судбини.
Кад је реч о поимању одређених преломних збивања у дуготрајним историјским процесима у српско-хрватским односима, и овакви прилози могу да нас упозоре на грешке које су почињене у околностима ширих збивања. Исто тако, они могу да доведу до закључка о утицају појединаца који су се стицајем околности нашли у средишту крупних догађаја и исказали своје несналажење и неспособност да чине оно што би у датом моменту требало да раде али су заказали и, посредно, довели до несреће.
Као савременик и учесник у одређеним збивањима и професионални историчар искрено подржавам Саву Штрпца да иза себе остави траг за будућа времена у форми која је веома корисна за разјашњења националне трагедије Срба западно од реке Уне, у некадашњој југословенској републици Хрватској. А та форма је лака за читање и прихватање чињеница из текста из простог разлога што их је поставио у узрочно-последичну везу управо Саво Штрбац у новинским прилозима. Камо среће да је још неко из политичких и војних структура Крајине покушао да нешто слично запише и обави. Тада би посао историчарима био олакшан а прошлост би била лакше објашњена.
Др Вељко Ђурић Мишина
Саво Штрбац:
Зашто пишем хронике прогнаних Крајишника
И ова седма, као и предходних шест, „Хроника прогнаних Крајишника“, садржи два поглавља.
Прво и основно поглавље садржи моје колумне, објављене од прошлог до овог октобра, односно од прошлогодишњег до овогодишњег Међународног београдског сајма књига, углавном у београдском дневном лист “Политика” (19) и на сајту Веритаса (9).
У другом поглављу су прилози који се односе на активности Веритаса и моје као његовог предсједника а то су:
- Веритас на прошлогодишњем Међународном београдском сајму књига, у којем се могу видјети и неки посјетици Веритасовог штанда;
- Дани туге и сјећања – промоција специјализованог билтена и трибина под тим именом и помени у организацији Веритаса на путевима којима су се кретале избјегличке колоне у августу 1995. године и на мјестима гдје су хрватски авиони убијали крајишке избјеглице на подручју друге државе и на којима је Веритас са пријатељима подигао спомен-обиљежја;
- Веритас у штампаним и електронским медијима. Из штампаних медија издвојили смо 21 текст у цјелости или дјеломично објављених у агенцијама, листовима и сајтовима: Јединство, Независне новине, Срна, Дневно.хр, Политика, Спутњик, Еспресо.рс, Фракфуртске вести, Глас Српске, Србија данас, Курир, Република, Данас, Цензурисано.инфо, а побројали смо и мојих 86 наступа у електронским медијима као што су: Радио 2М, Светигора, Рас, Хепи, Пинк, Н1, РБГД2, Реч више, Прва, Српски светионик, Српска
- У прилозима под називом „Конференције, састанци, предавања, сахране“, као што и назив каже, наведене су моје и активности мојих сарадника од прошлог до овог октобра и на разним манифестацијама у Србији и иностранству.
Прилози са мојим колумнама заиста, по мом мишљењу, дају слику или пресјек о стању Крајишника широм свијета, укључујући и оне што живе у Хрватској.
Хронике пишем првенствено због тога да на један пријемчљив и лако схватљив начин за све слојеве друштва испричам трагедију крајишких Срба деведесетих али и из ранијих периода те да укажем домаћим и међународним факторима на неправду која нам је учињена и која нам се још увијек чини.
Да интерес за мој начин писања хронике прогнаних Крајишника постоји показују и посјетиоци овога сајма који ми на Веритасовом штанду прилазе у великом броју само да ми искажу поштовање, па и када се у свему не слажу самном, за оно што и како радим.
Хронику пишем и због тога да ми Крајишници, посебно млађа покољења, не заборавимо ни ко смо, ни шта смо, ни одакле смо. Биће нам то корисно када се ми или наши потомци будемо враћали у стари завичај.
Саво Штрбац
e-poštom: office@veritas.org.rs
11000 Beograd, Srbija