Пролазе године, броје се деценије… Саво Штрбац, хуманитарац, адвокат, бивши окружни судија и секретар владе једине европске државе која је окупирана, пише своје хронике. Тема је различита, али су судбина и наслов слични делу нашег грофа Ђорђа Бранковића, прогнаног срппског депспота, који је почетком 18. века писао своје дело чекајући смрт у далеком граду Хебу.

Пишући о правди, о себи и свом дугу према завичају, отаџбини, прецима, сународницима… Штрбац сведочи о једној земљи и њеном народу. Субина Срба Крајишника одавно је прерасла политику и међудржавне односе, она је постала бреме неправде које тешко оптерећује и оптужује ЕУ, Сједињене Државе и Уједињене нације… Многи се у Хрватској, Немачкој, Британији, Француској, САД, па и у Србији, надају да је нестанак Крајишника и њихова постепена асимилација, некакав оптимални историјски исход због кога је било оправдано чинити зло и бити бездушник.

Људи какав је Саво Штрбац опомињу их да ни нестанак жртве не би поништио злочин.

У давнини, када су настајале модерне нације, народе су око идеје слободе, језика и заједничке прошлости прво окупљали истакнути великани, тек онда би наступило доба „учитеља“… Данас, у време када су европске нације одавно формиране, неколико свакогодишњих књига, вредних људи и упорнних прегалаца одржава искру која не само да не дозвољава мир кривцима и зликовцима, већ омогућава и даље постојање Српске Крајине.

Срби су народ путника и прогнаника. Тако је то од давнине. Народ сеоба, вероватно једини који је у време древне сеобе народа био пошао да се врати у своје старе земље. Народ Црњанског и његовог „великог плавог круга“ у коме је звезда… За такве народе су камен, земља и вода само део појма домовина. Није зато чудо што је управо наш Бранислав Нушић у књизи Деветстопетнаеста о прогонству српског народа Краљевине Србије дао једну од највећих дефиниција отаџбине написавши да је „Отаџбина мисао и вера“. Мисао и веру одржавају данас Саво Штрбац и људи који раде исто што и он. Иако га неки међу њима повремено можда не разумеју, не говоре са њим или му завиде, они су на истом часном послу. Послу који више нема везе са Србима и Српством.

Грађански рат који је пратио распад Социјалистичке Федеративне Републике Југославије са собом је донио све недаће које оружани сукоби иначе доносе, само у свом најстрашнијем облику јер су га водили дојучерашњи сународници, суграђани, сусељани, сусједи, пријатељи, родбина, браћа. Иако је рат својом најбруталнијом жестином захватио некадашњу централну југословенску републику Босну и Херцеговину, немилосрдном силином је захватио и знатна пространства Хрватске. Разорени градови и села, попаљене куће, узурпирани станови, затрављене њиве, масовне гробнице, обиљежене хумке, убијени, мучени, осакаћени, растурене породице, нетрагом нестали завичаји, кошмари и болна свитања остали су иза туробног ратног периода с краја 20. вијека.

За читаве генерације људи ово су године пакла и страдања, године тешког незаборава. Читави нараштаји су као активни и пасивни учесници остали заробљени између јаве и сна, сјећања и покушаја да наставе живот, између старог краја и нових домова или собичака у колективним центрима. Родни крај тих генерација чинили су простор, вријеме и људи. Људи су се растурили по свим континентима земаљске кугле, вријеме се не може вратити, а простор је и даље тамо – испод оне планине, крај оне ријеке, гдје расте оно цвијеће, гдје људи говоре ‘нако или ‘вако, гдје су гробови предака, гдје је мајка пекла крув испод пеке, гдје је ћаћа знао запјевати, загаламити и одаламити. За многе од тих људи сјећање је једино што им је преостало. Сјећање као богатство које се чува као каква реликвија, као пламичак који не смије згаснути и којег ваља пренијети од предака ка потомцима.

Е то сјећање или цјелокупна култура сјећања дијеле народе који имају само прошлост и (ма какву) садашњост од народа који уз то имају и будућност. Култура сјећања је оно што се мора његовати брижљиво, систематично и свеобухватно. Култура сјећања нити један народ не треба да начини ни бољим ни горим, већ да сачува баш онаквим какав јесте. Нажалост, култура сјећања није јача страна српском народу. Ни данас ни у прошлости. Не његује се брижљиво, систематично и свеобухватно. Остављена је да се њоме баве појединци, завичајна удружења, невладине организације или понека научна установа у земљи која за науку издваја новца тек у нивоу статистичке грешке.