Саво ШТРБАЦ: „Хроника прогнаних Краишника 10“, ДИЦ „Веритас“, Београд, 2023.

Милан Вуковић: Тврдоглава факта – један поглед на текстове Саве Штрпца у листу ’Политика‘

Не могу да се отмем утиску да ови Штрпчеви текстови подсећају на најлепше записе писаца српског порекла рођених у Хрватској, хроничара тешких времена и да су наставак текстова и мисли Симе Матавуља, Владана Деснице и Јована Радуловића.

Саво Штрбац овим текстовима, као и „Веритас“, већ годинама посвећено ради и објављује мукотрпан посао сакупљања материјала о страдањима људи у Хрватској и делимично и у Босни и Херцеговини, ради много више и озбиљније од свих оних заједно који би требало да га раде и чији је то, заправо, посао.

Код њега нема ни мржње ни глорификације, већ постоје само „тврдоглава факта“.

Иако је његово дело већ сада велико, али нажалост, догађаја је још много остало без документације и описа у текстовима који треба да се презентују јавности желим да још много година пише и да читамо његове текстове и да говоримо о грађи коју тако вредно сакупља у оквиру Документационо информационог центра „Веритас“.

Свако издвајање текстова из целине може нарушити целину и у великој мери је и субјективни приступ томе ја себи узимам слободу да на основу мог субјективног приступа издвојим текстове Живот у непреболу (објављен 28.02.2022. године), Хрватски ратни жвиждачи (од 16.09.2022. године), Како је измишљена побуна „србочетника“ са сплитског подручја (од 26.12.2022.године), као и Истраживачи и преписивачи ратних жртава од (15.08.2023. године).

Милан Вуковић, адвокат

Радомир Кужет: Крајишки Визентал

Кад ме је недавно позвао Саво Штрбац и замолио да напишем рецензију за његову нову „Хронику прогнаних Крајишника“, десету по реду, колико ме је позив обрадовао, толико ме и уплашио. Обрадовао ме је тиме што ми указује велику част да се моја рецензија нађе испод његових текстова, који се иначе као колумна објављују у беградској „Политици“ већ више од десет година, а уплашио ме јер ми је истог момента прострујало кроз главу а што да кажем о његовим текстовима поред свега онога што је до сада изговорено и написано.

И порeд тих страхова, прихватио сам Савину молбу. Проблем је настао кад сам почео да пишем. Иако су ми сви његови текстови били познати, време је пролазило а идеје за писање нису долазиле.

Након четири, пет дана поново ме позове Саво и пита ме „колега, како иде писање рецензије, треба је приводити крају јер књига за неколико дана иде у штампу“. Рекох му, помало смушенo и с нелагодом, „Нисам ни почео. Не знам што да пишем о неком ко много боље пише од мене“. А он ће мени: „Шта год напишеш, ја ћу бити задовољан. Не тражим ја твоју рецензију као стручњака за књижевност, већ неколико просто проширених реченица о нашем заједничком раду у оним тешким временима и за нас и за наш народ“.

Сјео сам за комјутер и писао шта ми је прво долазило у сјећање.

Саво се већ као гимназијалац истицао са својим ставовима и поимањем наше тадашње збиље. Био је узоран омладинац и добар спортиста. 

По завршетку гимназије уписује правни факултет у Загребу. За време студија преживљава ’маспок‘ илити ’хрватско прољеће‘. Тад се као млад студент ’калио‘ за оно што ће усљедити двадесетак година касније.

Послије завршених факултета, он у Загребу, ја у Београду, поновно се дружимо у нашем Бенковцу, али сада као судије на Општинском суду. Он је кривичар а ја парничар. Брилијантно је писао пресуде. Читајући образложења његових пресуда имали сте утисак да је и сам судија присуствао предметном догађају.

Поново се растајемо крајем осамдесетих. Он бива изабран за судију Окружног суда у Задру а ја одлазим у адвокате са сједиштем канцеларије у Бенковцу. Растанак је трајао тек неколико година. Након побједе проусташке странке ХДЗ на изборима у Хрватској и побуне крајишких Срба, Саво је у другој половини 1990. напустио судијску функцију и отишао у адвокате.

Поново радимо заједно. Сада у тандему у мојој канцеларији у Бенковцу, иако је Саво формално имао регистровану канцеларију у Кореници. Саво се и даље бави кривицом и одбранама окривљеника, док ја узимам ресор грађанске гране судовања и то паричног, оставинског и ванпарничног поступка. Данас, са ове временске дистанце, готово са великим степеном сигурности тврдим да је то била најача адвокатска канцеларија у Крајини, па и шире.

У то време гро предмета је био из радноправних односа, гдје смо кроз судски поступак покушавали доказати незаконитост одлука о отказу базираних само на етничком принципу.

Почетком ратних дешавања, Саво у првом реду као хуманитарац помаже људима без обзира на њихову националну припадност. У судским поступцима активно учествује, не либећи се указати на пристрасност суда и јавно упутити критике таквом правосуђу и неправној држави.

А онда у прољеће 1993, након хрватске агресије на Равне Котаре, познате под кодним називом ’Операција Масленица‘, у тандему улазимо у Владу Републике Српске Крајине (РСК), премијера Ђорђа Бјеговића, Саво као секретар Владе а ја као министар правде.

Свјестан потребе и историјског тренутка, исте године Саво оснива и ДИЦ „Веритас“.Имао сам част и задовољство да будем један од суоснивача „Веритаса“, да будем и члан Управног одбора и да водим „Веритасову“ канцеларију у Бањалуци.

Осим послова из дјелокруга секретара Владе, Саво много снаге и времена посвећује и раду „Веритаса“ и хуманитарним питањима као што су: размјена ратних заробљеника и посмртних остатака, набавка љекова, хуманији однос према заробљеницимаи разговори с представницима УНПРОФОР-а, ПМЕЗ-а, МКЦК, УНХЦР-а …

Саво је још од гимназијских дана водио дневничке записе. Наставио је то да ради и ратних деведесетих држећи се девизе „оно што није записано, није се ни догодило“. Поред дневничких записа, узима изјаве од страдалника и описује догађаје у форми кратких прича у разним медијима.

Након хрватске акције етничког чишћења у августу 1995 г. познате под кодним називом ’Олуја‘ и Великог крајишког егзодуса, Саво се са „Веритасом“ сели у Бањалуку а затим у Београд, гдје се и данас налази. Познато ми је да свакодневно са својим тимом и даље ради на узимању изјава о несталим и страдалим Крајишницима у рату деведесетих.

О квалитету сакупљене грађе „Веритаса“ под водством Саве Штрпца, најбоље илуструје и чињеница да је његова документација коришћена или се користи и пред међународним и пред домаћим органима и организацијама које се баве заштитом људских права и ратним злочинима, укључујући и Хашки трибунал и Међународни суд правде.

Овакав његов прегалачки рад и трагање за злочинцима над његовим сународницима, може се упоредити само са радом Симона Визентала. Због свега тога за Саву Штрпца често истичем да је он крајишки Визентал.

Посебно вредно помена је чињеница да Саво и данас свој приповједачки дар кроз колумне износи у „Политици“ и да је свака прича дјело вредно дивљења, у што се могу увјерити сви они који читају или ће читатити његове текстове објављене у овој књизи.

Радомир Кужет, адвокат у пензији