Сваки Крајишник би требао понијети ово дјелотворије на срцу
(Из Рецензије)

Сву ноћ се странице ове чудесне хронике саме отварају од вапаја морних… Морни ми дисали за вратом: – Јао теби ако то не заборавиш…! благо ономе који ће то моћи…!

Хроника је исписник немуште истине о животу, мучне побједе живота над тмушном судбом… она чува у сјећању космички дух расијаних, програних и морних, који вјековима сахрањују своје сјенке, чувајући душе.

Штрбац разбире Његошевску трпњу, страдање и васкрсење свога народа као искушеник, тражећи истину и правду – скупљу од живота.

Његова магична ријеч натопљена је крвљу, издиже се из адске тавни пртећи православни – серпски крст. Ово мудросно, монографско – есејистичко дјелотворије открива и тумачи духовну и историјску баштину, злокоб малога народа који живи у утаману достојности, не сагињући се… Оно обитава на кончићу заборава, а чува се овом ријечју у памћењу као наша судба, која изгријава људску душу.

Шрбац даје умјетнички и правнички лијек ноћном лицу земних људи, он се рве са ђаволом носећи крајинску жмиждаву ватру, он зазива глухога Годоа, госпаре ратова и мирова, појајући гласом савјести, а који је у души онога који је тражи. Његово оштро, раскречено перо, умочено у крв ћухти глас разума и дамара дахтом морних, који још дишу:  – Без њих нема суда, а гдје су они, нема правде…!

Овај хронолошко – историјски истинопис простире се од земаљске до небеске правде, глед му стреми у небеско… Све је исписано привидно једноставно, са мјером наше душе, етичким дрхтом, као свјетлост која спаја духовно и материјално, као космолошка и сновидна дубина духовне корјенике. Ово изузетно дјелотворје Саве Штрпца, правника, публицисте, књижевника… лебди као дух космополитизма изнад наше свакодневне жабокречине… Уздиже се у небеса, као једно од највећих остварења са ових простора… које треба сваки крајишник понијети на срцу.

Ако отвориш прву страницу… нема повратка, странице ће се саме отварати, а невидљиви гласи пјеваће и плакаће страховиту и бајословну серпску судбу. Отворена књига не може спасити ововремени свијет, али може нашу душу.

Бeoград 22.7.2015.

Душан Ђаковић, рецензент

Дисциплина сјећања
(Из Предговора)

Један од модерних филозофско-социолошких (можда најприје политичких) термина је култура сјећања. Покушавајући да елаборирају потребу непристрасног и селективног сјећања на догађаје из блиске и далеке прошлости, њихово национално, класно и било какво друго обезбојавање, савремени мислиоци се понајвише труде да што је могуће више облате своју нацију и њену националну државу, да би, наоружани привидном објективношћу, могли да се обруше на оне друге.

Саво Штрбац то не ради. Његово сјећање је усмјерено само ка једном – записати имена свих Срба страдалих у рату 1991–1195. (мада често говори о завршетку страдања тек дубоко у мирном периоду – 1998). Објашњава то једноставном одлуком: Нећу да се понови прича из Другог свјетског рата, у којем су Срби много страдали, али нико није пописао имена жртава, па су манипулације и игре бројевима могуће.

Веритас не учествује у скандалозној борби зараћених страна да увелича број настрадалих. За њега сваки људски живот је непроцјењив и само једно убиство је злочин. То и јесте истина.

А истина је ту веома важна. Цијели скупи државни правни тим Хрватске је на Веритасовом списку погинулих и несталих, који је био интегрални дио Контратужбе Србије пред Међународним судом правде, пронашао десет грешака. Грешке су одмах исправљене. Међутим, постоји ли и једна друштвена, па и природна наука, која би систем који за двадесет година произведе грешку од 0,14 процента прогласила непозданим. Напротив, такав систем би се патентирао.

У случају Веритаса, коришћен је вијековима познат систем утврђивања чињеница на основу поузданих свједока и докумената. Као адвокат и судија, Саво Штрбац је све податке поткријепљивао на начин да буду валидни на суду. Да је успиуо, показује чињеница да су његове доказе прихватали највиши међународни и домаћи судови. Ваљда зато тако много смета хрватској страни.

Друга битна карактеристика Веритаса и његовог директора је немијешање у дневну политику. Уосталом, они мало користе политици и политичарима, јер ни по коју цијену не пристају на одступања од утврђених чињеница.

Из хронике која је пред нама, само у извјесним дијеловима, можемо да закључимо какав је лични однос Саве Штрпца према владајућим странкама у српским земљама. А тај однос се увијек и само тиче односа власти према питању страдања Срба из Хрватске, односа према избјегличкој популацији, хрватском и домаћем правосуђу и слично.

Донкихотовска страна Саве Штрпца је она окренута према праву и правди. Он је и даље увјерен да правда у крајњем значи и правичност. Па, када се и ра¬зочара (попут његовог крика након одлуке Жалбеног вијећа да ослободи хрватске генерале који су спровели Олују), наставља истим путем.

Ако он не жели да учествује у дневној политици, његове колумне у престижним српским новинама (Политика и Вечерње новости), могле би да буду путоказ за све политичаре на који начин да усмјеравају политику међусобних односа с Хрватском. И како то да нико до сада није покренуо питање валидност потписаног Плана З-4, који је Србима у Хрватској давао аутономију?

Кад смо код колумни које су већ готово редовне, треба нагласити да Саво Штрбац има осјећаја за новинарске форме осврта и коментара. На језгровит, јасан и аргументован начин зна да укаже на појаву (коју непогрешиво препознаје) и њено рјешење. Било би лијепо када бисмо имали више таквих колумниста.

И, на посљетку, треба да смо захвални Сави Штрпцу што нам не да да заборавимо шта нам се десило и што не покушава да сакрије ни оно што смо сами скривили. То је поуздан рецепт да, како је од нас тражио наш блаженопочивши патријарх Павле, останемо људи.

Светлана Шиљеговић, уредник

Прочитајте изабрану причу из књиге „Хроника прогнаних Крајишника 3“, Злочин у Двору, стр. 83-89
Преузмите одабране странице из књиге „Хроника прогнаних Крајишника 3“, Злочин у Двору, стр. 83-89