Промоција књиге „Процесуирање ратних злочина почињених током рата у Хрватској 1991–1995 – Преглед и анализа“

Медија центар „Одбрана“

Књига „Процесуирање ратних злочина почињених током рата у Хрватској 1991- 1995 -  Преглед и анализа”, најављена као „круна тридесетогодишњег рада“ Документарно информационог центра „Веритас”, представљена је данас у Свечаној сали Дома Војске Србије.

На промоцији капиталног издања, које потписују Саво Штрбац и његови сарадници из удружења,чуло се да књига обилује именима људи, топонимима, описима догађаја и другим важним подацима, а веома је значајна јер прати све промене у надлежности правосудних институција, нарочито у Хрватској, где се највећи број поступака за ратне злочине и водио.

На промоцији су говорили историчари др Милан Гулић и мр Жељко Вујадиновић, адвокат Душан Братић, и аутор Саво Штрбац.

Рецезент издања др Милан Гулић истакао је да је реч о публикацији која је недостајала српској и међународној јавности, и коју је „могао и морао да објави управо ДИЦ „Веритас“, јер „не постоји нико ко је овој теми посветио више времена и труда од Саве Штрпца и његових сарадника из Београда и Бањалуке“.

– Хрватски правосудни органи, свесно или несвесно, обавили су задатак продуженог етничког чишћења и помогли да се ионако спори и недовољни повратак Срба још више отежа, како би што пре и сасвим утихнуо. О томе сведоче лоше написане оптужнице, оптуживање људи са прилично непоузданим доказима и још непоузданијим сведоцима, и хапшење људи после више неометаних прелазака државне границе и долазака у родни крај. Таквим поступцима стварао се утисак да ниједан мушкарац, који је у време рата био војно способан, није сигуран и не може спокојно да долази у завичај предака, ма колико је сигуран у своју ратну исправност.

Наравно, немамо намеру да споримо почињене ратне злочине, нити њихову тежину, као што немамо намеру ни да порекнемо случајеве у којима је кривица без сваке сумње доказана, рекао је др Гулић и закључио да управо због тога књига има изузетан значај, у првом реду за историчаре и правнике, а затим и за породице које су прошле кроз нове патње и страдања, када су се њихови најближи нашли на оптуженичкој клупи или на разноразним потражним листама.

Адвокат Душан Братић нагласио је да књига Саве Штрпца даје основе за даља истраживања ове теме и обезбеђује услове држави за стварања стратегија за супростављању фалсификовању историје.

– У Републици Хрватској судски поступци излазе изван оквира њихове замишљене сврхе и прелазе на правно-политички терен, чиме се рат наставља неоружаним средствима. Ови поступци се јављају као својеврсни нови облик гоњења непријатеља након престанка оружане борбе. Подухват Саве Штрпца, који је прикупио све ове податке, има велики национални значај и такав статус му треба и придати.

Рецезент мр Жељко Вујадиновић истакао је да је руководилац ДИЦ „Веритас“, некадашњи судија и адвокат Саво Штрбац, са својим сарадницима, учинио јединствени подухват у досадашњем проучавању рата на простору бивше СФРЈ.

– На основу материјала сачинио је сиже пресуда за ратне злочине током рата у Хрватској 1991-1995. године. Судски предмети груписани су по регијама, а обухваћени су и догађаји у БиХ, Црној Гори и Србији у којима су хрватске оружане снаге биле актер злочина или је над њима почињен злочин. Осим основних података о оптужници, природи кривичног дела и судском епилогу, презентовани су и подаци о оптуженима и жртвама. Уочљиво је да огромну већину процесуираних чине припадници ЈНА, Територијалне одбране, Српске војске Крајине и српских добровољачких јединица, а пред Хашким трибуналом – припадници највишег политичког и војног руководства Србије и Савезне Републике Југославије. У знатно мањој мери процесуирани су припадници хрватских оружаних снага. Такође, несразмерност је уочљива и  у висини изречених касни, рекао је мр Вујадиновић и закључио:

– Темељна хеуристичка подлога и минуциозна анализа процесуирања ратних злочина почињених у Републици Хрватској 1991–1995, као и анализа правног карактера различитих кривичних дела, чине ову књигу незаобилазним приручником за сваког истраживача ратних збивања на тој територији, па и на простору бивше СФРЈ.

Аутор књиге Саво Штрбац нагласио је да Хрватска није никада јавно објавила имена свих процесуираних особа за ратне злочине, као ни оних против којих је истрага обустављена или је након оптужења поступак обустављен, нити оних против којих је оптужба одбијена или су ослобођени оптужбе. Такође не знамо имена правоснажно осуђених за које је Државно одвјетништво Републике Хрватске затражило обнову поступака и против којих је, након дозвољене обнове, без њиховог знања и учешћа у поступку дошло до одбијања оптужбе или до обуставе поступка. Имајући у виду очигледну манипулацију са хрватске стране са бројем процесуираних, и изузетно велики интереса Срба из Хрватске и бивше РСК као и бивших припадника ЈНА за ову проблематику – „Веритас“ се одлучио, на основу годинама прикупљених информација и података, да објави што потпунији списак процесуираних особа за ратне злочине пред хрватским правосудним органима, укључујући и припаднике других страна у ратном сукобу без обзира на исход поступка.

Медија центар Одбрана

Адвокат Душан Братић: Реч на промоцији књиге Процесуирање ратних злочина почињених током рата у Хрватској 1991-1995 – Преглед и анализа

Судећи генералу Јамашити, члан већа Токијског трибунала, индијски судија Пал изузео је своје мишљење од осуђујуће пресуде и образложио: Изгледа да само ратни победници суде ратним губитницима.

Колега Саво Штрбац је приредио хронолошки приказ кривичних поступака вођених због сумње да су извршена кривична дела  против међународног хуманитарног права у периоду 1991. године – 1995. године на територији Хрватске.

Реч је о попису поступака са описом наводне инкриминације, правном квалификацијом и исходом. Аутор се не упушта у оцену законитости и пророде тих поступака, нити намеће закључке, јер то није идеја подухвата, већ то може да буде један од аспеката који треба истражити на бази ове полазне основе.

Ипак, прегледом  уочавају се многобројне законитости, од којих за ову прилику треба указати на следеће:

1.Хрватска перманентно и узастопно продукује судске поступке против припадника оружаних снага друге зараћене стране,

2.Србија не покреће поступке ни по одавно формираним истражним предметима сопственог правосуђа и предметима из архиве Комитета Владе СРЈ за прикупљање доказа о тешком кршењу норми међународног хуманитарног права,

3. Описи наводних инкриминација врцају од чињеничних неистина и правних нонсеса који гласе:
“у циљу подривања и обарања новоуспостављеног демократског друштва у Републици Хрватској, те отцепљења наведених подручја и припајања тих дијелова у парадржаву тзв. Крајину, а у сарадњи са другим србочетничким формацијама и тзв. ЈНА”…”
„у оружаној побуни против Републике Хрватске уз помоћ тзв. ЈНА”…
”проводећи великосрпску идеју војног освајања и издвајања дијела територије РХ као наоружани припадници ЈНА…”
даље: “према раније створеном плану командног врха ЈНА у циљу да угрозе уставом прописао државно и друштвено уређење и сигурност Републике Хрватске”….
”спроводећи меморандум САНУ”…и слично

Из овога се извлаче закључци:

Да у РХ ти поступци у својој суштини, по циљу, излазе из оквира замишљене сврхе судских поступака и прелазе на правно – политички терен претварајући се у неоружано средство борбе којим се рат наставља. Средство гоњења непријатеља након престанка оружане борбе.

При томе се полази од исконструисане тезе да су ЈНА и српски народ били агресори у сопственој држави па се узимају стварни догађаји истргнути из контекста узрока свих узрока – разбијања Југославије оружаном побуном и тако перфидно утиче на емоције људи, чиме се лаж претвара у истину и тако фалсификује историја.

Аутор је ради приређивања овог својеврсног каталога оптужби морао да прочита оптужнице и у великом броју случајева и пресуде, чиме је он доживљавао својеврсно “преживљавање” свих процесних, односно животних улога догађаја. Саво је, хтео не хтео, на кратко и на дуго у размишљањима о људским поступцима и судбинама, проницао у њихову свест и њихово хтење. У разлоге, мотиве, побуде. Судови суде јер је неко извршио дело које представља злочин, али судије не проничу у удаљене мотиве. Они констатују да је неко извршио злочин, али не и зашто је неко посегао за тим. Шта је удаљенији мотив, шта је побуда. Шта је то што објашњава поступак, иако га не оправдава. Колега Штрбац је то овде неминовно чинио, али резултате у сваком конкретном случају није засведочавао.

Један од најбољих познавалаца феномена геноцида, словачки социлог Клаузевиц је устврдио да се код народа који је једном доживео покушај геноцида, сваки следећи покушај завршава грађанским ратом.

У том светлу, светлу свести илити подсвести о већ доживљеном покушају геноцида, јавља се и заједничка нит сваком од овде приказаних догађаја, што је такође један од аспеката који треба даље осветљавати јер је ради потпуне спознаје, потребно проникнути у суштину појаве.

Дакле, Лаж је Хрватска стратегија, а поуздан основ за закључак даје анализа овде приређених поступака.

Хрватска је у своју Националну стратегију одбране унела обавезу предузимања мера ради “Одбране научно доказане истине о Домовинском рату”.

Хрватска је наводним поступком научног сазнања утврдила истину о рату, а правосуђе ставила у функцију одбране те истине, односно лажи, а Србија још ни све своје убијене и погинуле није пописала.

Србија нема Стратегију супротсављања, и зато на плану спознаје истине и у сопственом друштву, а да шире и не помињемо, и јесте ту где је, а нигде није.
Ово дело колеге Штрбца, који се иначе прегнуо у посао државе, представља основ за анализе свих аспеката и друштвено – политичких  реперкусија од којих су овде само неки поменути и прилику за вододелницу, за окретање новог курса у делању државе установљавањем Стратегије супротстављања фалсификовању историје.

То је сигурно најзначајнији допринос овог дела колеге Штрбца због којег је избило на раван националног значаја и такав статус му треба и придати, а колеги Штрбцу национално признање одати.

Адвокат Душан Братић

Позивница

У Свечаној сали Дома Војске Србије „Београд“, у уторак 28. јуна 2022. године у 13.00 часова, биће промовисана књига „Процесуирање ратних злочина почињених током рата у Хрватској 1991–1995 – Преглед и анализа“, која представља круну рада ДИЦ „Веритас“, Саве Штрпца и његових сарадника.

Рецензијa рукописа „Процесуирање ратних злочина почињених током рата у Републици Хрватској 1991–1995. Преглед и анализа“, Документационо-информациони центар „Веритас“, 2022.

Др Милан Гулић: Између исконске тежње за правдом и политике

Тешко да постоји горе раздобље за човјека од времена рата, а још ако се ради о грађанском рату, као што је то било на простору Републике Хрватске, онда људске патње могу бити појачане нарочитом бестијалношћу и незамисливим начинима убијања, мучења, рушења и разних варијација на тему „уништење дојучерашњег комшије, колеге, пријатеља, познаника“.

Грађански рат у Хрватској, у земљи попришта назван Домовински рат, трајао је пуне четири године (и још који мјесец више), оставио је хиљаде мртвих, мноштво осакаћених, измучених и понижених, довео је до рушења и разарања читавих градова и села, до прогонства више стотина хиљада људи. Премда су оружане борбе завршене још у љето 1995, а процес мирне реинтеграције Сремско-барањске области средином јануара 1998, посљедице рата су видљиве и данас. Многи људи се никада више нису вратили у крајеве одакле су протјерани. Многе породице и данас траже своје најмилије, чија је судбина непозната. Многе жртве вапију за правдом. Многе правосудне институције нису им је понудиле. А требало је.

Још у мају 1993. формиран је Међународни трибунал за кривично гоњење лица одговорних за тешка кршења међународног хуманитарног права на територији бивше Југославије након 1991, познатији као Хашки трибунал. Осим тога, суђења за ратне злочине одвијала су се (а и данас се одвијају) пред правосудним органима земаља у којима су злочини почињени или из којих су долазиле жртве или осумњичени. Посматрајући године (и деценије) рада свих тих институција, јасно је да су слиједиле политичко-дипломатску матрицу о црно-бијелој „подјели кривице“. Због тога су многи злочини и данас остали некажњени. Због тога многе породице и данас траже правду. Због тога многи злочинци и данас слободно шетају.

Крајем 1993. оформљен је Документационо-информациони центар (ДИЦ) „Веритас“, који већ скоро три деценије прикупља документа о прогонима и страдањима те уништеној имовини лица српске националности са подручја Републике Хрватске. У свом прегалачком раду ДИЦ „Веритас“ је пратио и суђења за ратне злочине почињене током рата у Хрватској, а која су се одвијали пред правосудним органима у Хрватској, Босни и Херцеговини, Србији и Црној Гори, као и пред Хашким трибуналом. Дани и сати суђења, хиљаде и хиљаде страница докумената и доказног материјала у неколико стотина случајева проучио је невелики тим „Веритаса“, предвођен неуморним Савом Штрпцем. Као резултат вишедеценијског рада и прегалаштва групе ентузијаста окупљених око истог циља, пред читаоцима излази и ова књига. Чини се да је ово публикација која је требала и српској и међународној јавности и коју је могао и морао да објави баш ДИЦ „Веритас“, јер не постоји нико ко је томе посветио толико времена и труда од Саве Штрпца и његових сарадника из Београда и Бањалуке.

Књига „Процесуирање ратних злочина почињених током рата у Републици Хрватској 1991–1995. Преглед и анализа“ представља круну рада ДИЦ „Веритас“, Саве Штрпца и његових сарадника и, сигуран сам, оставиће најдубљег трага од свих њихових издања, јер ће се највише користити у научним и стручним радовима. Баш зато треба рећи да књигу није било лако ни написати, ни приредити. Требало је сву ту документацију систематизовати, извући суштину из компликованих и, често, сувопарних правничких формулација у оптужницама, пресудама и другим документима, а затим све то сложити по некој логици или јасном редосљеду. Темељним читањем овог рукописа стекао сам утисак да је одабран најлогичнији метод, па су суђења и оптужнице за разне злочине разврстане по предметима, тј. случајевима, а ови по регијама или државама, уколико говоримо о процесима вођеним пред правосудним органима изван Републике Хрватске.

Само површном анализом написаног и минималним познавањем прилика на зараћеном подручју, биће нам јасно да је огромна већина оштећених хрватске националности, а да је огромна већина оптужених српске националности.

Такав омјер ни у ком случају не представља случајност и то ће ова књига јасно показати. Разлога за такав омјер је неколико. Требало је слиједити зацртано становиште о „добрим и лошим момцима“, истаћи злочине српске стране и маргинализовати злочине над Србима, и коначно, створити поратну атмосферу страха, која ће обесхрабрити потенцијалне повратнике.

Другим ријечима, хрватски правосудни органи, свјесно или несвјесно, обавили су задатак продуженог етничког чишћења и помогли да се ионако спори и повратак слабог интензитета још више отежа, како би што прије сасвим утихнуо. О томе свједоче лоше и траљаво написане оптужнице, оптуживања људи са прилично непоузданим „доказима“ и још непоузданијим „свједоцима“, и хапшења људи послије више неометаних прелазака државне границе и долазака у родни крај.

Таквим поступцима стварао се утисак да ниједан мушкарац, који је у вријеме рата био војно способан, није сигуран и не може спокојно да долази у завичај предака, ма колико да је сигуран у своју ратну исправност. Наравно, немамо намјеру да споримо почињене ратне злочине, нити њихову тежину, као што немамо намјеру ни да порекнемо случајеве у којима је кривица без сваке сумње доказана. Управо због тога, као и због онога што смо претходно навели, књига има изузетан значај, у првом реду за историчаре и правнике, а затим и за породице које су прошле кроз нове патње и страдања, када су се њихови најближи нашли на оптуженичкој клупи или на разноразним потражним листама.

На крају, треба напоменути да је због тога што обилује подацима, именима људи, топонимима, догађајима, што је испратила све промјене у надлежности правосудних институција, нарочито у Хрватској, гдје се највећи број поступака и водио, ова књига непресушан извор података за многе догађаје из прилично сложеног периода историје овог простора, који називамо Грађански рат у Хрватској или Домовински рат, у зависности од тога са које стране некадашње линије фронта се налазимо.

др Милан Гулић
виши научни сарадник
Институт за савремену историју