Саво ШТРБАЦ: „Хроника прогнаних Краишника 9“, ДИЦ „Веритас“, Београд, 2022.

Небојша Дамњановић: Мишљење о раду Саве Штрпца

Проф. др Милоје Пршић: Изванредно квалитетно, аргументовано и лепо написано

Са нарочитом пажњом прочитао сам рукопис књиге «Хроника прогнаних Крајишника – 9» коју је – као своју реакцију (коментар) поводом објављивања у хрватским средствима информисања корисних и пажње вредних информација о људима и догађајима из времена грађанских ратова у Хрватској (1991-1995) – написао правник, судија Окружног суда, политичар, хуманиста, суоснивач и директор Документационо – информационог центра ВЕРИТАС , Саво Штрбац.

Садржај рукописа, иако је „испресецан“ са деветнаест поднаслова, представља једну снажну целину, у којој су, на свакој његовој страници, записане ИСТИНИТЕ приче о страхотама и последицама грађанског рата у Хрватској по српски народ.

У рукопису се налазе исписине тешке судбине људи српске националности које су без кривице, на кућним праговима убијали Хрвати „бранитељи Хрватске“. У књизи су, осим првог текста, потресне приче о прогнанима или о онима који су под лажним оптужбама осуђени на вишегодишња тамновања по хрватским казаматима или приче о онима, који се свим силама упињу да докажу своју невиност пред хрватским судовима.

Напомињемо: О геноциду над Србима у XX веку, о неправедном односу пре свега великих западноеврпоских земаља и САД-а према српском народу писали су: Арчибалд Рајс, Џон Рид, Смиља Аврамов, Србољуб Живановић, Гидеон Грајф, Пирко Турпеинен- финска научница и социјалдемократа, нобеловац Петер Хандке, дипломата Крис Пироyа, Џерет Израел и други. У парламенту ЕУ о томе су говорили слободоумни парламентарци из Француске и Немачке, а и команданти међуародних снага у Хрватској. Вредност њихових иступања је трајног карактера и кад тад биће у функцији буђења савести и заштите интереса српског народа.

Да подсетимо: У историји српског народа XX век остаће забележен као сто година великих успеха, али и као век огромног страдања Срба у ослободилачким ратовима. У Првом, наметнутом Великом рату Србија је претрпела велике демографске губитке (1.247.535 људи). У Другом светском рату (1941-1945) Срби су изгубили 1.820.000 људи. Само у концентрационом логору Јасеновац страдало их је око 700.000.

По трећи пут, односно четврти, у грађанским ратовима и сулудој агресији НАТО земаља на Србију, Срби су опет претрпели велике губитке у људству и огромна материјална разарања, а са територија Хрватске и Косова протеране су стотине хиљада људи, а наведене територије су од Срба очишћене.

У рату од 1941. до 1945. године на територији НДХ, осим њеног расног законодавства, на терену се водио општи рат против српског народа, у који су се укључили сви сегменти хрватске-усташке власти, затим војне снаге свих провенијенција и католички клер.

Њихов задатак је био да реализују „посао“ и спроведу идеологију и програм о стварању велике хрватске државе једног народа, истог језика и вере. Сви су они  радили „на решавању српског проблема“ у Хрватској, односно „Једном речју морамо истријебити Србе у Хрватској“. Последице такве идеологије и програма о стварању велике Хрватске без српског народа имале су веома тешке последице према Србима у НДХ. Примера ради Срба је уочи рата у Хрватској било 1.847.000 људи. Након рата тај број је смањен на свега 500.000-600.000 људи.

Програм о национално односно етнички чистој Хрватској све време подржавале су, од стварања Краљевине СХС, па до 1991. године хрватски комунисти. Челник ХДЗ, Фрањо Туђман, прихватио је усташку идеологију о насилном решавању српског националгог питања у Хрватској. Срби су прво избачени из Устава као конститутивни народ Хрватске, а онда је, против њих почео оружани обрачун, односно грађански рат. Хрвати су уз огромну помоћ уједињене Немачке, САД и Ватикана, у операцијама „Бљесак“ и „Олуја“маја и августа 1995. године етнички очистили Хрватску од српског народа. Њихов број у Хрватској од 30,56% 1941. је спао после градјанског рата 1991-1995. на око 3%.

Управо, то је тема ове драгоцене књиге Саве Штрпца. У њој се од првог текста са насловом „Балада о Мајским пољанама“ па до последњег или деветнаестог у низу „Злочин у Уздољу-контрадикторност државних интереса“ – налазе изванредно квалитетно, аргументовано и лепо написани садржај, не само о судбинама прогнаних људи и њиховим животима у избеглиштву, него су ту и приче о онима који су неправедно утамничени, а немоћни да пред хрватским судовима докажу  своју невиност. У садржајима скоро сваке приче препознаје се лицемерје хрватских званичника, посебно онда када наводно „инсистирају“ да се спозна судбина несталих особа, или када еуфорично са транспарентима и симболима НДХ обележавају годишњице срамних операција бранитеља против голоруког српског  становништва, а и онда када на тим свечаностима захтевају и присуство представника српског страдалног народа.

Из ових корисних фактографски убедљиво утемељених садржаја осврнућу се само на причу о балади о Мајским пољанама. Она, иако аутор не бележи догађаје у селу, казује све. Аутор намерно не идентификује проблеме о међунационалним и међуконфесионалним односима. Тежиште је ставио на представљање великана – научних  радника, математичара, писаца, вајара из тог села. Међутим указујемо на онај индикатор кроз који се дефинише суштина једне идеологије, зачете у 19. веку, а потпуно реализоване крајем 20. века, о стварању етнички чисте државе Хрвата, државе без Срба, за које Хрвати готово да немају лепу реч. Тачније, половином 30-их година прошлога века, у Мајским пољанама живело готово 1.400 људи. После Другог светског рата било их је 927, да би их 2011. године, односно после грађанског рата у њему остало тек 196 људи. Сви су се „разишли“, а аутор се ипак из племенитих и хуманих побуда нада да ће село опет бити пуно народа.

После ове лепе, инспиративне и племените приче, следе још 18 изванредно квалитетно написаних прича о догађајима и последицама грађанског рата у Хрватској.То су приче о људима који су заточени по хрватским казаматима, то су трауматичне приче са идентификације посмртних остатака или са сахрана. Истина, има и прича, у којима је после дугогодишње борбе правда победила а заточеник ослоболђен.

После пажљиво ишчитаног текста остаје апсолутно доминантни утисак да је српски народ у Хрватској, без изузетка, био без икакве заштите и у рату 1941-1945. и у грађанском рату 1991-1995. године. Преостали Срби у Хрватској присиљени су да мењају своја породична имена и презимена, да се одричу своје нације и вере, и то само да би преживели. Према Србима једнако су били агресивни и немилосрдни и они из времена НДХ, а и ови који су идеолошки следбеници програма о стварању етнички чисте Хрватске, односно заговорници политике Туђмана и Месића, а то је – национални програм о стварању великре Хрватске, Хрватске без Срба.

На основу свега изложеног, са задовољством издавачу препоручујем да овај рукопис објави у што већем тиражу. Штиво представља веома вредне и корисне садржаје на које се треба подсећати и памтити их.

Проф. др Милоје Пршић
У Београду, 7. марта 2022.