Саво ШТРБАЦ: „Наши и ваши – записи из изгнаничког дома од октобра 2023. до октобра 2024“,
ДИЦ „Веритас“, Београд, 2024.
Бојан Арбутина: Драгоцени допринос у борби за историјску истину
Неретко се будући историјски догађаји пројављују у непосредној близини човека сасвим неприметно. Иако после извесне временске дистанце, трезвено анализирајући и тражећи одговоре, постајемо свесни „знакова поред пута“, ипак, у тренутку дешавања, ако их и приметимо, олако прелазимо преко истих. Док је током летње августовске вечери 1990. године, са чашом у руци, Фрањо узео реч и говорио пред српским пријатељима о „Независној Држави Хрватској која поново васкрсава“ и „чињеници да се Срби морају помирити и ту државу признати и прихватити као своју, јер би у противном могли проћи као у Другом светском рату“, мало ко за тим столом је моментално схватио да се вековна нетрпељивост хрватских политичких елита према српском народу тако кристално јасно исказала кроз говор пријатеља који се, симболично, звао Фрањо.
Ови „знакови“ у свакодневици Срба који су животни простор делили са хрватским народом били су константни. Подсетили су ме и на причу мога прадеде, првоборца са Кордуна, коме су у лето 1945. године у двориште дошле комшије из суседног хрватског села, оне које су учествовале у масовном покољу његове породице 21. децембра 1941. године, да му продају грађу за уништену кућу. Стиче се утисак да је „знакова“ било превише, на сваком сеоском ћошку, или иза сваког градског угла. Једино питање које се могло поставити јесте било како реаговати на поменуте појаве?
Увођењем знамења, симболике, нетолерантне реторике и политичке емиграције као клин у међу свакодневни живот Срба и Хрвата преостала је једина опција за српски народ који је вековима живео на својим просторима. Борба за живот.
Данас, све је јасније, води се борба за историју. Историјску истину, историјске чињенице и интерпретацију истих. Фронт ове борбе је свакако највише окренут ка српско-хрватској историји која „трпи“ најснажније притиске. Од покушаја негирања Геноцида над српским народом у Независној Држави Хрватској 1941-1945, тумачењем стварања Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца као „великосрпске окупације и хегемоније“, ниподаштавањем и уништавањем српског културно-историјског наслеђа на простору данашње Републике Хрватске, све до карактера Ратова за југословенско наслеђе вођеним у периоду од 1991. до 1995. године.
У овој борби за историју свој драгоцени допринос пружио је један од најпозванијих стручњака за српско-хрватске односе и непосредни сведок трагичних историјских токова српског народа у Крајини, г. Саво Штрбац. Својим неуморним, темељним и научно одговорним радом протеклих неколико деценија пружио је историјској науци, али не само њој, на хиљаде докумената који ће кроз коју годину постати незаобилазни историјски извори за проучавање поменуте теме.
Колумне и текстови објављивани у дневном листу „Политика“ пружају увид у савремене српско-хрватске односе који су претежно оптерећени историјским темама, а када кажемо историјским темама ту пре свега мислимо на теме из ратних времена. Објективни, непристрасни и историјским чињеницама поткрпљени ови текстови постали су незаобилазни извори за упознавање српско-хрватских односа, и у том погледу свако ко се интересује за прошлост, садашњост и будућност ових односа требало би обавезно да посвети пажњу свакој написаној речи г. Саве Штрбца.
Бојан Арбутина,
вршилац дужности директора
Музеја жртава геноцида у Београду
Наташа Дракулић: Пиши – ниједна вијест није мала и ништа што запишеш није мало
Не знам како би се тачно и назвало ово што ћу написати пред овим великим и важним дјелом (намјерно ијекавица, намјерно језик нашег завичаја) а у питању су само „Записи из изгнаничког дома од октобра 2023. до октобра 2024.“ како и сам аутор наводи. Само. Нећу намјерно ни да поменем име било ког званичника, ни познате личности (неке бих ту баш и сама намјерно прескочила будући да су многе од истих познате само по глупостима) јер су ме одувијек највише занимале судбине нас малих и обичних људи рођених и пониклих тамо гдје смо.
Нажалост, ускраћено нам је да тамо и живимо и проживимо свој животни вијек и ако мислим да бисмо баш знали како – мирно, радно, кућа, посао, своје двориште, своје небо кад све утихне, своје звијезде а да не мораш да тражиш исте на небу под другим хемисферама гдје ће те живот довести. Живот који ниси хтио. Кад је већ ту и такав ти задат, живиш га како мораш и како ти ’грах пао‘ како каже стара народна.
Живиш и не одустајеш никад од борбе са истим – јер умјесто да се бориш са земљом тврђом од камена а опет је твоја и ти је волиш и кад сунце запекне па удари у главу и кад изненадне кише падну – твоја је, укована у тебе вјековима, гробови су твоји у њој – бориш се далеко негдје, гдје још ниси ни сигуран са које стране ће пасти киша – али бориш се. Ако ти престанеш, сви ћемо.
Бориш се да нас сачуваш. Тог човјека у њиви прије подневног сунца кад ће јара ударити, ту баку која ложи ватру по тој истој врућини јер унуци воле само њен кромпир и то намасти, а нека друга бака, можда ни километар даље, ради то исто само за сина за ког још не зна да је однедавно мртав, да ће она и сама ускоро из те куће и свега што је сматрала својим животом, који ионако више неће бити живот – али баш ти ћеш јој дати снагу да га мртвог пронађе и сахрани. И да негдје далеко, некој управи гробља ти кажеш да тај човјек није безимен, да има своје име и презиме и свој гроб који га чека.
А живи имају право да живе. И опет си ту – артије су вазда плашиле наш род, па још кад си далеко и не знаш шта те ни снашло, туђа црница не сарађује а ево га поштар – или је неко умро или је неко зло. А то си ти – јављаш да се и са том силном бирократијом борити може. И те како а неки је ионако користе за борбу против тебе – мисле одустаћеш. Ти не, чак и кад ми сами одустанемо. Природно нам да се повлачимо, само што сад немамо окле.Ту смо ђесмо и само је остало сјећање.
Зато ми никад немој падати на те бездушне гласове који те зову само у жељи да ти оспоре то што радиш. Имају и они огледало. Сви ми имамо. Некад га додуше и други разбију али кад тад – дођеш пред исто. Пиши – ниједна вијест није мала и ништа што запишеш није мало. На нападе си већ огуглао – довољно је то што свој родни крај видјети нећеш – па нек само лају. Што су нам ови који нам, нажалост, сад повијест кроје? И они прије њих? Нико и ништа!
Пиши!
Наташа Дракулић,
сценариста и драматург
e-poštom: office@veritas.org.rs
11000 Beograd, Srbija
