Саво ШТРБАЦ: „Хроника прогнаних Крајишника 8“, ДИЦ „Веритас“, Београд

РЕЧ УРЕДНИКА

Већ девет пута ме читање текстова припремљених за „Хронику прогнаних Крајишника“ наводи на преиспитивање властитих способности да памтим и заборавим.

Увијек побједи заборав. Ипак, сваки пут схватим понешто новo, сазнам понешто непознато и о себи самој. Овај пут то је дефинитиван суд да сам један од срећника које је страшни рат што је прије четврт вијека пустошио наше крајеве, оставио по страни – на трибинама. А гледаоци имају привилегију да зажмуре кад треба, да се на моменте искључе, да повремено утону у властите мисли…

Поново се у мени јавља осјећај кривице што сам способна да заборавим људе, догађаје, имена… Стога сам фасцинирана невјероватном количином информација које памти Саво Штрбац.

Чињеница је да је, као адвокат старог кова, у свом Веритасу са сарадницима створио дивљења вриједну документацију, али текстови који су пред нама показују да је архива сасвим секундарна у његовим настајањима.

Из редова Хронике израња сјећање на стварне догађаје, осјећања која су остала иста, или се чак продубила, а лица се појављују пред читаоцима. Штрбац и његов Веритас упорно и истрајно понављају имена страдалника, а њихове Хронике постају неуништиви надгробни споменици оним стотинама несрећника за чији се гроб не зна.

Надам се да то понављање чини да њихови крвници немају бар миран сан, и ако никада и не изиђу пред лице правде. Вјерујем да је мирноћа којим Штрбац саопштава чињенице, која није лишена осјећања (за разлику од оних који немају никакву емпатију!), много убојитија од љутитог указивања на кривце. Сигурна сам
да и они тако мисле.

Светлана Шиљеговић