D.I.C. Veritas

Knjiga Save Štrbca „Zvjezdan“ do sada je predstavljena u Banjaluci (5.8.2013), Beogradu (26.9.2013), Cirihu (15.11.2913),  Bazelu (16.11.2013), Pratelnu (17.11.2013), Roterdamu (14.3.2014) i Diseldorfu (17.3.2014).

Na promocijama su govorili: dr Rade Simović, Mićo Jelić Grnović, Svetlana Šiljegović, Dušan Đaković, Nikola Korica, Milan Pađen, Danko Perić, Mira Jovanović, Maja Jovanović, Željko Knežević.

Odlomke su čitali glumci: Goran Jokić (Banja Luka) i Jovo Maksić (Beograd).

SA GLAVOM MEĐU ZVIJEZDAMA

„Zvjezdan“ Save Štrpca je sasvim drugačija zbirka priča od onih koje smo do sada či­tali. Zadržala je već prepoznatljivu „ja“ formu i dokumentarnu osnovu, a sve drugo je novo. Stvarnost je ovaj put poslužila kao „rudnik“ zanimljivih likova, zapleta i obr­ta. Još jednom smo se uvjerili da je život mnogo maštovitiji od nas samih.

Ako su dosadašnje zbirke („Sudbine ljudi s potražnih lista“, „Zvona svetog Ćirita“, „Hronika prognanih krajišnika“ I i II, „Zvona sudbine“ i „Rat i riječ“) svjedočile o stra­da­njimakrajiških Srba u minulom ratu, „Zvjezdan“ to samo ovlašno dodiruje, jer Štr­bac svoje junake prati i kroz vrijeme i kroz prostor. Za razliku od onih iz prethodnih zbirki, ovi su u „sivoj zoni“, negdje na marginama društva, a jedino što ih međusobno povezuje je Savo Štrbac – posmatrač koji zna da prepozna priču. Sretao ih je u sudnici, dijelio s njima školsku klupu ili njihov „razvojni put“ pratio preko medija… Ipak, ma u kom svojstvu se tu našao, nije ostajao ravnodušan – kod njega prepoznajemo čitavu paletu osjećanja – od blagonaklonosti, čuđenja, prezira do iskrenog saosjećanja.

Mada piše o svojim znancima iz Kninske Krajine, ne piše Savo o Krajišnicima, nego o osobenjacima, iščašenim ljudima – ponajčešće onim koji naseljavaju nama često nevid­ljiv „polusvjet“  –  o  zvjezdanima, kako narod zove one što im je glava u zvjezdama, pa ne vide prst pred nosom.  I ma koliko mu se ne sviđalo šta to oni rade, Štrbac im, mada sudija, ne sudi. U svojim pričama on je samo čovjek.

Svetlana Šiljegović, urednik

Promocija u Banjaluci 5.8.2013.

 

Promocija u Beogradu, 26. 9. 2013.

 

С ОНЕ СТРАНЕ СНА ДРХАТ КРАЈИНСКЕ СУДБЕ

Можда Музе (ако не и Богови) задужише Саву Штрбца да испише истину о сну – страхолику и бајословну судбу свога народа и краја.

Као у позоришту сјенки огољелом Аркадијом батргају (анти)јунаци звјéздани, објешењаци, занесењаци, враголани… из чијег бића проговара немушти ђаво изазивајући колоквијални диспут о суштаственим проблемима етике, генса и идеологије. У непрестаном рвању са генеалошким зовом, патријахалним наслијеђем и култом националне митологије обезнађени и алијенирани (анти)јунаци не могу наћи излаза из чудесног лавиринта, оптерећеног локалним, вјерским, обичајним и судбеним кодовима.

Штрбац демитологизира свакодневну стварност, а животу оставља Хамлетовски свијет. Он разлучује сан и јаву, сневача од сневаног; носи собом овоземаљску сјен од које не може побјећи његов Звјездан.

Саге су трагикомичне, глоризиране људске судбе, борба за опстанак. Отуђени и самотни ликови, с оне стране сна, висе из сјенке тамних страна живота сновајући као стварност ишчашени животни сан (Јања и Симеун – Брачна свађа).

Штрбац гонета у тајне живовања, ликови су скицирани живописно психолошки… без ростфраја, неослобођени страсти. Он слика мале и сиромашне људе који у мрачилу носе нерв милости за људску патњу. Истиносне одгонетке судби настају као куцаји живота у изгубљеној Аркадији. Свака сага витализује вјечну тему усуда и пролазности.

У причању не доминира меланхолични глас безнађа и крик човјека који исчекује испуњење егзистенцијалне празнине у отуђеном свијету, већ промишљај о метафизичкој студени савременог човјека у пространствима технолошког развитка.

Штрбац пише свој мемоарски путопис кроз вријеме и живот; његово духовно око, машта и мисао ограничавају се на одисејаду малога човјека који штрчи изнад људи и времена (маном или врлином), између илузије, збиље и усуда (Богдан – Фудбалер, Добривоје – Доктор за ратне злочине, Милутин – Биоенергетичар). Понекад он вирне у сјенке онострâна живота сликајући карактер крајинског звјездана.

Кроз властити времеплов Штрбац исписује сјећања и успомене понирући безтајно у властити его, носећи сјени сеоба и прогонства кроз мртве просторе домâје, пртећи двије горке ране – истрајавање и невјечност.

Његове саге су запис о времену прошлом – невратном… враћање у колијевку – (дјетинство младост и домâју). Штрбац у својим сагама клеше горке судбине као свједок времена и догађаја. Он је у своју чудесну прозу уградио – „ја“ позицију – методу причања у првом лицу прошлог времена.

У огољелој Аркадији (Книнској крајини) и позоришту сјенки недостају вилински пејзажи и бајковити монолози али се не осјећа само чудесни наратив већ и умјетницитет.

Саге су истините, виђене су из ретроспективе, писац се поставља између читаоца и трагичног климакса који апсорбују шок непосредног бола (функција писца слична функцији хора у грчкој трагедији). Причање није сјена без сржи, оно држи читаочеву пажњу до краја, а ријеч „ја“ појачава сугестивност и увјерљивост. Писац често користи пролог – предисловије да би спасао причу и (анти)јунаково стање свијести. Интима постаје понекад опсесија; необичне боје интиме пуне су скривених тајни и страсти (Милутин – Биоенергетичар).

Дух крајинских људи, заробљен физикусом, сиров и неуређен огледа се у имагинацији с оне стране фантазмагорије. У дубини подсвијести јунака јавља се само (као) њему својствен свијет (Рајко – (анти)јунак… не може се одрећи себе ни по цијену властите штете, он своју ишчашену куглу гура у земљу као да је небо).

Иако је све познато у његовој причи провијавају митски обрасци – облици нечег патријахалног – генетског, трансцедентног и ванвременог… зато неки ликови носе космички – митски карактер. Они су пишчев недосањан сан сјенки, веза са земљом и небом; с њима дијели усуд и трагику.

Штрбац бјежи од „ја“ – правника који му попује над главом, ставља му у руку фасцинантан изазов, магијско – чаробно дејство; нешто митско и нестварно, блиско нашем менталитету.

Пишчево Прустовско трагање за изгубљеним временом и Годоовско чекање веже се за истрајавање и пролазност неспутаних тренутака интиме који шикљају силном себарском снагом из тавни наше подсвијести, везани свиленом пупчаном нити и потребом да се тренутак заустави изнад понора.

У пишчевом поетском свијету као да се чује смртоносни глас сирена, умјетничка ватра у празниковању срца која се разгара као духовна, небеска, али и тјелесна сила. Било, како било, драма рата и трајне сјенке судбеног виталитета оставиле су трајан печат.

Језик сага је колоквијалан експресиван, јаког усмено – ораторског набоја; он открива свилене нити књижевне суштаствености и пуноћу сложене једноставности. Штрбац вирка из метафизике поетике, он је као мислен аналитичар између днева и ноћи; као стваралачки дух оваплоћује се у својству сублимације, трагању за животом.

Овај изузетни и занимљиви причалац осликао је (физикусом правника и душом умјетника) руралитет као што је то чинио Вјенцеслав Новак сликајући оновремени урбанитет.

Ако одшкринемо гриље наше душе ишчитавајући Штрбчеву прозу ухватићемо дахат свјетлости коју је Матавуљ оставио у баштину будућим прелцима и читачима.

Ова вриједносна књига је отворена, странице се саме листају, вјетар их ишчитава доносећи оћут неког давнијег времена у нашу душу.

Душан Ђаковић, рецензент 


Добрашин Јелић: ИСКОШЕНЕ ПРИЛИКЕ

Саво Штрбац: Звјездан – Документационо информациони центар Веритас (Книн, Бања Лука, Београд) 2013.

Звјездан, Сава Штрбца, почиње „Биоенергетичаром“, а завршава се „Доктором за ратне злочине“.  С „Просидбом“, то су и најуспјелије приче ове књиге, у којој понајвише долази до изражаја максима да живот пише романе. Живот је писао, а Штрбац хватао „биљешке“.

У овим причама понашања појединаца „фотографишу се“ – ријечима.

Штрбац има велико искуство – нека сила га је бацала у разне ситуације, у којима му је било од сваке руке. А он је, пролазећи кроз њих, бистро гледао и  пажљиво слушао. Као да је имао уграђену камеру у себи, која се палила кад год ју је нешто „иритирало“.

Али, кад помислимо да писац само снима, и да нам пласира „голо чињенично стање“, захваљујући некој својој упадици, оцјени или констатацији, видимо да он ту не статира. Најизраженија таква мјеста су она, гдје се појављује хумор. Тако је наратор, у причи „Биоенергетичар“, кад говори о Милутиновој магнетној способности да привлачи жене, као сексуалне објекте, па кад  је Љубомирка отишла из Бенковца у Алибунар, и није се вратила, закључио да Милутин апсолутно влада женама само у одређеном простору, да његов „магнетизам има крајњи домет“, и да је, у овом случају, Алибунар био ван њега. Мајка веома лијепе и музички образоване Елене, кћерке руског емигранта из времена Октобарске револуције, кад су је питали у каквом су односу њена кћер и Милутин, у истој причи, одговорила је: „Ни у каквом! Они само спавају заједно“. Сестра, сексом опсједнутог Данила, у причи „Смиљкита“, који, кад је, захваљујући афродизијачком својству траве смиљките, која стижу до њега преко варенике стоке која ту траву пасе, није се, такорећи, скидао са своје жене Марушке, жали се: „Не знам шта ћемо с њим, сву варенику што купимо за дијете, ако је не чувамо, зачас попије“.

Милутин више личи на керефеку – он је „бенковачки радикул с којим су се и дјеца изругивала“ – али запало га је да се, више од свих љепотана у том крају, наслађује женама.

Ова прича даје наду, да није све изгубљено и „кад изгубљено све је“. Овдје, као у бајци, онај ко је назиглед најгори, добија највише, и, мада нико не би пристао да буде оно што је он, радо би понешто од њега узео.

Милутин није преварант. Он хоће да помогне, понајвише онима најнемоћнијима, али, дајући им од своје енергије, он и узима енергију од оних којима је даје. У неколико случајева помогао је, не само примарном сексуалном енергијом, већ и осталим бионегретским моћима – наратору је одагнао бол у нози, казао је записничарки Јадранки, да је трудна иако она то није знала. Он жели да с једном женом буде вјечно, прави дјецу. Али не може ниједну да задржи, јер чим није с њом, она се ослобађа његовог „магнетизма“ и удаљава од њега.

Кад су му довели непокретну Верославу, њеним родитељима, био је посљедња станица наде. Јер, она је дошла у Грачац, у Лици, да умре, пошто су је, из болнице из Новог Сада, отпустили као неизљечиву од мултиплекс склерозе. Али, кад ју је, помоћу своје сексуалне енергије, излијечио, кад је родила дијете, и трнула да спрема кућу и одржава врт, њен отац и брат дошли су, наоружани, и одвели је, и тако је казнили, што их је „обрукала“.

Штрбац више личи на старца памтишу, који прича „шта је некад било“. Бира необичне ситуације. Ови ликови, нијесу репрезенти средине, нити су њихова понашања резултанта понашања људи бенковачког краја, већ његови изузеци: на свој начин „насађени“, нестваралачки оријентисани, искошени ликови (Владан Десница је говорио о „спљоштеним“ ликовима). То су, у далматинском говору, „звиздани“ – кич-људи – они, који би да постигну много, с мало, или без имало, напора. А његови коментари су она „литерарна зрна“, која говоре о сложености његове нарације.

Штрбац усмјерава, нашу пажњу на те необичне „елементарне“ људе, који као да не живе духовни, већ физички живот, као на необичности, које нас могу замислити, па и продубити.

Над појединачне судбине људи, које Штрбац посматра, и о њима „извјештава“, надвија се општа друштвена ситуација. То је егзодус српског народа са својих вјековних огњишта из Хрватске – поскитаност, лутање по свијету, до на крај Аустралије, пробијање кроз најнеповољније околности, тешкоће и понижења.

Чак ни у далеком свијету, рођаци из мјешовитих бракова се не посјећују, неумитно се удаљују, и тако оно што је природно тоне пред оним што је неприродно – људе раздваја политика, национализам се ставља наспрам национализма и, уместо да је живот радост, све више је мука.

Најизразитији примјер српског национализма, дат је у лику Љубана, из приче „Фудбалер“, који не прихвата то што се његова кћерка удала за Хрвата, иако честитог човјека, као ни то што су се два његова сина оженила Хрватицама, иако се ради о пристојним женама. И кад се цивилизован човјек забезекне, дозна да такво схватање „није без неке“. Њему су, 1941, комшије усташе опљачкале кућу, а он, ако би им пљачку и опростио, није могао да им опрости то што су му се онередили на огњиште.

Ту је и репрезент хрватског национализма, описан у причи, „Просидба“. Миле, ружан и глуп, није био способан да комуницира с људимна, па ни да сам нађе жену, па му је у томе помогао наратор, брат од ујака. Али, показало се да је способан за десктрукцију – раскинуо је све рођачке везе, па и с наратором, и успио да, у Аустралији, постане предсједник екстремне локалне хрватске групе, за коју су наратору „причали, као о усташама“.

Писац не подржава „звјездане“, већ их само посматра, што је, нарочито до изражаја дошло у посљедњој причи ове књиге („Доктор за ратне злочине“). Наратор ту, све вријеме, каже да није истина да је Добривоје оно што се представља –  доктор међународног кривичног права; „једини има рецепт за спас српства“, „једини доктор за ратне злочине из српског рода“; борац за достојан живот свог национа; судија у Хашком трибуналу; „звјерка“ у тајним мисијама; доктор „који све што заради потроши на поправљање имиџа Срба“; да је све испланирао „за отварање српског медијског центра у Лондону“ – али су Верица, његова друга супруга, која је студирала енглески језик, и његов компањон, професор Љубисав, увјерени да све то јесте. Наратор зна Добривоја, званог Добре, јер је брат његовог тетка, али увјерљиви су и Љубисав и Верица.

Ова нарација „досољена“ је тиме што је Љубисав, у новине, пласирао причу о свом херојству у антифашистичком рату и одликовањима за те заслуге, па мучеништву за вријеме Информбироа, за шта нико не зна.

Већина ликова, нема презимена. То је још један слој, који ове приче приближава књижевном стварању. Писац је ликове изоловао из њиховог братства, народа и краја. Они „само на себе личе“.

Административни језик, ове приче удаљава од литерарног стварања. Такође, ствара се утисак да писац није градио ликове, већ пријесни живот пренио на папир. Ипак, увјерљивост нарације наткрилила је сувопарност језика, захваљујући чему ово писање спада у „нађену литературу“. То се, потенцирам то, види из тога како писац завршава причу „Доктор за ратне злочине“, јер „вуче“ читаоца до краја, и држи га у нади да ће му понудити разрешење те животне згуснутости, а на крају – разрешења нема. На бољи начин ова прича није могла да се заврши. Наратор, овдје није „свезнајући наратор“, чиме писац дозвољава могућност различитог приступа стварности, и чини ову причу „отвореним дјелом“.

Наслов ове књиге упућује на помисао, да се овдје не ради о више ликова (наслов би био:  Звјездани, а не: Звјездан), већ о једноме – о „звјездану“ или „звиздану“, који се појављује у разним улогама – што још више интригира читаоца.

Живот је Штрбца одабрао да уочава варијације живота, и да из њиховог мноштва, његов радознали дух, одабере и прими избочине, а, затим, пошто се тога иживи, да их препусти читаоцима.

Ко не познаје неке од искошених типова с подручја Далмације, које они називају „звизданима“, помислио би да је све што нам казује писац, „фикшен“, или је макар умијешано с фолклорном фантастиком. Та увјерљивост, чини је таквом да се чита као књижевност, а не као укоричене „извјештаје с терена“.

Кад прочитамо ову књигу, којом је Штрбац показао да је живот компликованији, него што то изгледа, бићемо помијешаних осјећања, али нећемо се покајати што смо издвојили вријеме за њу.

Добрашин Јелић

У Београду,
17. март 2016.

 

 

Knjigu možete naručiti slanjem zahtjeva na jedan od načina:

telefaksom: 011/323-6486
e-poštom: office@veritas.org.rs

redovnom poštom: D.I.C. Veritas, Dečanska 8,
11000 Beograd, Srbija

* Cijena pojedinačne knjige iznosi 500,00 dinara.