Knjiga Save Štrbca „Zvjezdan“ do sada je predstavljena u Banjaluci (5.8.2013), Beogradu (26.9.2013), Cirihu (15.11.2913),  Bazelu (16.11.2013), Pratelnu (17.11.2013), Roterdamu (14.3.2014) i Diseldorfu (17.3.2014).

Na promocijama su govorili: dr Rade Simović, Mićo Jelić Grnović, Svetlana Šiljegović, Dušan Đaković, Nikola Korica, Milan Pađen, Danko Perić, Mira Jovanović, Maja Jovanović, Željko Knežević.

Odlomke su čitali glumci: Goran Jokić (Banja Luka) i Jovo Maksić (Beograd).

С ОНЕ СТРАНЕ СНА ДРХАТ КРАЈИНСКЕ СУДБЕ

Добрашин Јелић: ИСКОШЕНЕ ПРИЛИКЕ

Саво Штрбац: Звјездан – Документационо информациони центар Веритас (Книн, Бања Лука, Београд) 2013.

Звјездан, Сава Штрбца, почиње „Биоенергетичаром“, а завршава се „Доктором за ратне злочине“.  С „Просидбом“, то су и најуспјелије приче ове књиге, у којој понајвише долази до изражаја максима да живот пише романе. Живот је писао, а Штрбац хватао „биљешке“.

У овим причама понашања појединаца „фотографишу се“ – ријечима.

Штрбац има велико искуство – нека сила га је бацала у разне ситуације, у којима му је било од сваке руке. А он је, пролазећи кроз њих, бистро гледао и  пажљиво слушао. Као да је имао уграђену камеру у себи, која се палила кад год ју је нешто „иритирало“.

Али, кад помислимо да писац само снима, и да нам пласира „голо чињенично стање“, захваљујући некој својој упадици, оцјени или констатацији, видимо да он ту не статира. Најизраженија таква мјеста су она, гдје се појављује хумор. Тако је наратор, у причи „Биоенергетичар“, кад говори о Милутиновој магнетној способности да привлачи жене, као сексуалне објекте, па кад  је Љубомирка отишла из Бенковца у Алибунар, и није се вратила, закључио да Милутин апсолутно влада женама само у одређеном простору, да његов „магнетизам има крајњи домет“, и да је, у овом случају, Алибунар био ван њега. Мајка веома лијепе и музички образоване Елене, кћерке руског емигранта из времена Октобарске револуције, кад су је питали у каквом су односу њена кћер и Милутин, у истој причи, одговорила је: „Ни у каквом! Они само спавају заједно“. Сестра, сексом опсједнутог Данила, у причи „Смиљкита“, који, кад је, захваљујући афродизијачком својству траве смиљките, која стижу до њега преко варенике стоке која ту траву пасе, није се, такорећи, скидао са своје жене Марушке, жали се: „Не знам шта ћемо с њим, сву варенику што купимо за дијете, ако је не чувамо, зачас попије“.

Милутин више личи на керефеку – он је „бенковачки радикул с којим су се и дјеца изругивала“ – али запало га је да се, више од свих љепотана у том крају, наслађује женама.

Ова прича даје наду, да није све изгубљено и „кад изгубљено све је“. Овдје, као у бајци, онај ко је назиглед најгори, добија највише, и, мада нико не би пристао да буде оно што је он, радо би понешто од њега узео.

Милутин није преварант. Он хоће да помогне, понајвише онима најнемоћнијима, али, дајући им од своје енергије, он и узима енергију од оних којима је даје. У неколико случајева помогао је, не само примарном сексуалном енергијом, већ и осталим бионегретским моћима – наратору је одагнао бол у нози, казао је записничарки Јадранки, да је трудна иако она то није знала. Он жели да с једном женом буде вјечно, прави дјецу. Али не може ниједну да задржи, јер чим није с њом, она се ослобађа његовог „магнетизма“ и удаљава од њега.

Кад су му довели непокретну Верославу, њеним родитељима, био је посљедња станица наде. Јер, она је дошла у Грачац, у Лици, да умре, пошто су је, из болнице из Новог Сада, отпустили као неизљечиву од мултиплекс склерозе. Али, кад ју је, помоћу своје сексуалне енергије, излијечио, кад је родила дијете, и трнула да спрема кућу и одржава врт, њен отац и брат дошли су, наоружани, и одвели је, и тако је казнили, што их је „обрукала“.

Штрбац више личи на старца памтишу, који прича „шта је некад било“. Бира необичне ситуације. Ови ликови, нијесу репрезенти средине, нити су њихова понашања резултанта понашања људи бенковачког краја, већ његови изузеци: на свој начин „насађени“, нестваралачки оријентисани, искошени ликови (Владан Десница је говорио о „спљоштеним“ ликовима). То су, у далматинском говору, „звиздани“ – кич-људи – они, који би да постигну много, с мало, или без имало, напора. А његови коментари су она „литерарна зрна“, која говоре о сложености његове нарације.

Штрбац усмјерава, нашу пажњу на те необичне „елементарне“ људе, који као да не живе духовни, већ физички живот, као на необичности, које нас могу замислити, па и продубити.

Над појединачне судбине људи, које Штрбац посматра, и о њима „извјештава“, надвија се општа друштвена ситуација. То је егзодус српског народа са својих вјековних огњишта из Хрватске – поскитаност, лутање по свијету, до на крај Аустралије, пробијање кроз најнеповољније околности, тешкоће и понижења.

Чак ни у далеком свијету, рођаци из мјешовитих бракова се не посјећују, неумитно се удаљују, и тако оно што је природно тоне пред оним што је неприродно – људе раздваја политика, национализам се ставља наспрам национализма и, уместо да је живот радост, све више је мука.

Најизразитији примјер српског национализма, дат је у лику Љубана, из приче „Фудбалер“, који не прихвата то што се његова кћерка удала за Хрвата, иако честитог човјека, као ни то што су се два његова сина оженила Хрватицама, иако се ради о пристојним женама. И кад се цивилизован човјек забезекне, дозна да такво схватање „није без неке“. Њему су, 1941, комшије усташе опљачкале кућу, а он, ако би им пљачку и опростио, није могао да им опрости то што су му се онередили на огњиште.

Ту је и репрезент хрватског национализма, описан у причи, „Просидба“. Миле, ружан и глуп, није био способан да комуницира с људимна, па ни да сам нађе жену, па му је у томе помогао наратор, брат од ујака. Али, показало се да је способан за десктрукцију – раскинуо је све рођачке везе, па и с наратором, и успио да, у Аустралији, постане предсједник екстремне локалне хрватске групе, за коју су наратору „причали, као о усташама“.

Писац не подржава „звјездане“, већ их само посматра, што је, нарочито до изражаја дошло у посљедњој причи ове књиге („Доктор за ратне злочине“). Наратор ту, све вријеме, каже да није истина да је Добривоје оно што се представља –  доктор међународног кривичног права; „једини има рецепт за спас српства“, „једини доктор за ратне злочине из српског рода“; борац за достојан живот свог национа; судија у Хашком трибуналу; „звјерка“ у тајним мисијама; доктор „који све што заради потроши на поправљање имиџа Срба“; да је све испланирао „за отварање српског медијског центра у Лондону“ – али су Верица, његова друга супруга, која је студирала енглески језик, и његов компањон, професор Љубисав, увјерени да све то јесте. Наратор зна Добривоја, званог Добре, јер је брат његовог тетка, али увјерљиви су и Љубисав и Верица.

Ова нарација „досољена“ је тиме што је Љубисав, у новине, пласирао причу о свом херојству у антифашистичком рату и одликовањима за те заслуге, па мучеништву за вријеме Информбироа, за шта нико не зна.

Већина ликова, нема презимена. То је још један слој, који ове приче приближава књижевном стварању. Писац је ликове изоловао из њиховог братства, народа и краја. Они „само на себе личе“.

Административни језик, ове приче удаљава од литерарног стварања. Такође, ствара се утисак да писац није градио ликове, већ пријесни живот пренио на папир. Ипак, увјерљивост нарације наткрилила је сувопарност језика, захваљујући чему ово писање спада у „нађену литературу“. То се, потенцирам то, види из тога како писац завршава причу „Доктор за ратне злочине“, јер „вуче“ читаоца до краја, и држи га у нади да ће му понудити разрешење те животне згуснутости, а на крају – разрешења нема. На бољи начин ова прича није могла да се заврши. Наратор, овдје није „свезнајући наратор“, чиме писац дозвољава могућност различитог приступа стварности, и чини ову причу „отвореним дјелом“.

Наслов ове књиге упућује на помисао, да се овдје не ради о више ликова (наслов би био:  Звјездани, а не: Звјездан), већ о једноме – о „звјездану“ или „звиздану“, који се појављује у разним улогама – што још више интригира читаоца.

Живот је Штрбца одабрао да уочава варијације живота, и да из њиховог мноштва, његов радознали дух, одабере и прими избочине, а, затим, пошто се тога иживи, да их препусти читаоцима.

Ко не познаје неке од искошених типова с подручја Далмације, које они називају „звизданима“, помислио би да је све што нам казује писац, „фикшен“, или је макар умијешано с фолклорном фантастиком. Та увјерљивост, чини је таквом да се чита као књижевност, а не као укоричене „извјештаје с терена“.

Кад прочитамо ову књигу, којом је Штрбац показао да је живот компликованији, него што то изгледа, бићемо помијешаних осјећања, али нећемо се покајати што смо издвојили вријеме за њу.

Добрашин Јелић

У Београду,
17. март 2016.