Документацо-информациони центар ,,Веритас“ једна је од ретких институција које континуирано прикупљају чињенице и податке о Србима у Хрватској и из Хрватске. Чињенице и подаци се односе на период највећих искушења овог дела српског народа од Другог светског рата до данас и највећег егзодуса на просторима некадашње Југославије деведесетих година прошлог века.

Својом делатношћу ,,Веритас“ тако врши изузетно важну цивилизацијску мисију – мисију чувања истине о судбини једног дела српског народа.

Колики је значај те делатности показују нам нека искуства из ранијих деценија, а пре свега она из Другог светског рата, када многих егзактних података о жртвама и страдањима нема, па се и данас, 75 година после тих догађаја воде и политизују бесплодне расправе тим поводом. Чак најављују покушаји накнадних, после толико деценија, пописа ратних страдалника из тог периода.

Остаје дилема да ли је Саво Штрбац, када је оснивао ,,Веритас“, уопште размишљао о том ширем друштвеном и историјском значају ових информационо-сакупљачких активности или су га тренутне околности водиле у том правцу: Крајишницима у збегу информације о томе ко је у њиховом селу погинуо, а ко остао жив, коме је срушена кућа и ко је заробљен биле су насушна потреба, а Штрбац је био тај ко је могао да плете мрежу података и чињеница о људима и њиховим судбинама. Могао је, јер је рођен и живео је у Крајини, познаје тај крај и те људе. И сведок је рата и сукоба.

Крајишници су долазили код Саве Штрпца тражећи и дајући информације, и тако је ,,Веритас“ постао прави документационо-информациони центар, а његов оснивач најбољи познавалац судбине хиљада људи са једног дела територије некадашње заједничке државе.

Део тих сазнања Штрбац је, као саговорник новинара, износио у медијима, део је по позиву судова саопштавао у њиховим поступцима одмеравања правде, а од пре неколико година, и сам је почео да пише колумне у водећим дневним новинама у Србији. Често, да би у њима на свој начин демантовао неистине које се у вези с Крајином и Крајишницима појављују у Загребу. Јер званична Хрватска после протеривања Срба већ пуне две деценије покушава не само да релативизује овај злочин над сопственим становништвом него и да исконструише бајку о одбрамбеном (,,домовинском“) рату од агресора Крајишника.

Текстови Саве Штрбца пример су расног истраживачког новинарства који се данас у српским медијима може пронаћи само у траговима.

Писац ове књиге, састављене баш од текстова који су изашли у „Вечерњим новостима“, најтемељнији је хроничар страдања Срба на простору Републике Српске Крајине у периоду од 1990. до 1995. године.

Тој теми, која увек побуђује мрачна сећања, потпирује националне страсти, разгорева дубоке емоције, изазива полемике и контроверзе, Саво непрестано и неодустајно прилази као објективни и непристрасни сведок.

Саво не полази од „великих историјских истина“, политичких тумачења, спекулација и фалсификата. Саво увек полази од човека. За њега је жртва полазиште и исходиште сваког истраживања. За њега је жртва – светиња!

Иако је аутор сваки свој текст натопио именима убијених, несталих, прогнаних, обесправљених, иако је у свакој причи подастро имена злочинаца, наредбодаваца, хушкача, лажних сведока, убица преобучених у угледне грађане Хрватске, никада није у нашу редакцију стигао ниједан једини деманти. Често је било бурних реакција али никад нико није покушао да оспори или измени оно што је Штрбац написао.

Свако сведочење, од „крвавог Ускрса 1991.“ преко акције „Масленица“, масакра у Двору, па до „Олује“, Штрбац осликава мрачним темперама морбидне реалности. На сваку тврдњу, код њега иде десет пута више непомерљивих и неоспорних доказа.