D.I.C. Veritas

Добрашин Јелић: ДОКУМЕНТАРНОСТ У ПРВОМ ПЛАНУ

Силом неприлика, измјештени из својег завичаја, Саво Штрбац и они који с њим дијеле исту судбину, нијесу и изглобљени из њега. Завичај је, не само простор, већ и оно што у својој души носи онај који је  у завичају настао и кога је завичај одњихао. И не само да Штрбац у себи носи завичај, већ га, креативно се односећи према њему, умјетничким поступком, интензивира. А завичај не чине само пејзажи, клима, земља, море и небо, већ и људи и односи међу њима, већ и осјећај припадности завичају.

О том односу према завичају, Штрбац прича у својој књизи Бикини године, својој књизи прича, која је настала његовом стваралачком потребом али и тиме што је охрабрен успјехом своје предходне књиге сличних прича Звјездан. Није, дакле, да је без животнога и стваралачкога искуства, и, онда, логично је да није могао да сједи скрштених руку, иако има много другога, прије свега хуманитарнога, посла.

Штрбац приказује тоталитет завичаја – не само појаву, не само звукове, тонове и говор, већ и друштвене односе – првенствено мушко-женске – обичаје, схватања. При том, не издваја их, као што се екстрахирају састојци биљке, већ их  предочава комплетно с простором гдје настају и временом у којем се испољавају.

Живот се цијепа и од јединства долази до посебности, а затим ти сегменти постају самостални корпуси. Те половине се, затим, често једне од других веома удаљавају, па, у неким случајевима, једне с другима долазе у сукобе. Као што се дешава да се два брата једнојајчана близанца, у много чему, разликују, па и да се закрве, као што, у Штрбчевом завичају, постоје двије врсте бадема, које локално становништо назива бајамима, и плодови једне врсте су слатки а друге грки, иако нам се чини да међу њима нема битне разлике, док их не окусимо. Све, кад се посматра из довољне удаљености, јесте јединствено. Узмимо у обзир само нашу планету, која је, кад се од ње довољно одмакнемо, лоптаста. А кад смо на њој, увиђамо веће или мање неравнине, уздигнућа али и дубоке провалије. А у оба случаја, можемо рећи да се ради о очигледностима. Тако је и с људима у овој Штрбчевој књизи.

Човјек правничке струке, Штрбац има смисао за детаљ, али и оно „зрнце“ даровитости, да то што је запазио, а поред чега многи прођу а да га и не примијете, умије да артикулише. Осим тога, приврженост истини и храброст да каже шта је шта и ко је ко, помаже му да, онаквим какве јесу, покаже извјесне посебности. Он није онај ко ствари, појаве и односе посматра издалека, и зато је у блиском контакту с детаљима – његово причање је низање детаља. Њега занима оно што је  другачије, оно што је необично. Он иде отворених очију, али и застане. Не само да види спољње манифестације, него и појавне облике живота доводи у везу, а у поступку стварања у „објективни свијет“ уграђује, и своју мисао, и своје осјете, и своја осјећања.

И тако, пријесна стварност постаје нова стварност.

Ипак, документарност је у првом плану, тако да ова књига више личи на албум, али у којем, испод фотографија, постоје објашњења. У том смислу, он је и „снимао и израђивао фотографије“ и зато нијесу исте као оне које би снимио неко други, а поготово не би била иста легенда, коју је Штрбац исписивао испод тих слика. Он не даје карактеристику ликова, већ само описује, али то чини тако да, на основу тога, може да се стекне утисак, као одраз у огледалу.

Он се не упушта у подучавање, у квалификовање, већ само даје елементе из живота, на основу којих читалац може да стекне утисак. Чини то као што његови земљаци на пијацу износе плодове мора и земље, и, при том,  пуштају да сами себе, својим изгледом и квалитетом, привлаче и препоручују. Пружа прилику ко ће с чиме да се заслади или загрчи. Јер, човјек је биће од сваке руке, а живот бескрајно поље могућности. И као што на љуту рану добро чини љута трава, али и као што мелем благотворно савладава љуту рану, тако и Штрбац свом читаоцу нуди да сâм изабере шта му одговара. То, кад се ради о ликовима. А кад се ради о описима природе, читаоца освјежава љепотама копна, воде и неба, која на нас, уморне од живота, несрећне, прогнане са небеса и из завичаја, рањаве, поклекнуле, дјелује окрепљујуће.

Његови ликови нијесу као „ћутање мора“, већ се стално експонирају и вербално и поступцима, у сталном су покрету.

Описима, као што је то изразито у причи „Женственост“, показао је, не само знање чињеница из историје и природних знаменитости, већ и колико умијећа има да то представи. Ту има један парадокс – иако прича врви од чињеница, главни јунак је ту природа.

Љекарима и судијама, природа посла, доноси веома много животних манифестација, из којих они који имају стваралачкога нерва, артикулишу тај материјал и испредају приче, које, захваљујући томе што су записане, остају за памћење. Ту привилегију искористио је Саво Штрбац и, мало-помало, отима од заборава оно што ваља да не остане у тами.

У својим причама, Штрбац, иако судија, не суди својим ликовима; иако адвокат, не брани их; иако хуманитарни радник, не изражава саучешће ако већ некад не може да помогне. Чак и не сугерише, и не опредјељује се, иако није неопредијељен. Он слика понашања појединаца, односе међу људима, даје натукницу о душама својих ликова, и тиме читаоцу оставља простор слободе тумачења. Прије свега, најистуренији елемент његовог стваралачког поступка јесте опсервација, и, што вјернија, експликација уоченог.

Да ова књига има карактеристике „ширег спектра дејства“, да доприноси бољем разумијевању менталитета људи из Штрбчевог завичаја, говори уводна прича, „Звјезан 2“. У њој је, Шумадинка, која је прочитала Штрбчеву књигу Звјездан, схватила да је њен муж, Далматинац, воли, иако се с њом, пред другима, не љубака, не увија се око ње, не говори јој свакичас да је воли, не пренемаже се изјавама да не би без ње могао да живи, али да јој је сигуран ослонац, и у вољи, и у невољи.

 

Србољуб Зорица: БИКИНИ ГОДИНЕ: Поезија снова и сјећања

Саво Штрбац, другар мој још из бенковачких гимназијских дана, књижевним поступком, тананих осјећања, приповједачки умјешно, прониче у оновремене обичаје народа завичаја, а у причи „Женственост“ извиру и примјесе путописа (доживљаји природе, знаменитости, одјеци прошлости, култура…).

Распреда он фабуле прича ретроспективно и надахнуто, помаљају се ускомешано, лепршаво; сањалачки тка извијане  нити грађе, књижевне ликове као преобликоване личности из живота.

Развија поезију снова и сјећања истргнуту са родног прага. Ријеч је о ретроспекцији (подсјећању на прошло) као форми приповједања у првом и трећем лицу.

Приче су запретане дубоко у људима завичаја, у срцу. Природа, прошлост и човјек, са својим осебујним свијетом, настанили су се у оку аутора; урезаше се у душу  и односи људи у узрочно-посљедичном реду.

Нема у њима загонетно заумног; грли нас пишчев љетни повјетарац који разгрће грађу, љетопис рода  прије но што се узмути, угасише огњишта.

Истаче Саво у Бикину године обичаје, традицију, мотиве ушушкане у приче (не)обичних људи, па и онда када наши смутни дани ноћи на камењару нађоше.

Аутор обликује грађу прозе и кад звијезде лебде и заиграју буре са гиздавог Велебита, чијем се блиставом плаветнилу ништа не да окачити нити отргнути. Све је у причама С.Штрпца течно, језгровито, наметљиво за читаоце, читљиво, милозвучно, покаткад јетко и сиктаво…

Читају се приповијетке у једном даху, „питко“ се штиво разгара; испредају мелодију ријечи, огањ уздисаја, успомена; упијамо и замукло, голи камен док  испијаше посљедње капи снаге…   Нису оне искидане, смушене, једноличне, сувопарне, дрхтаве, закучасто патетичне, немуште у јецању изгубљене душе у заслијепљеној мржњи …

Појединости, чињенице у приповједању дочаравају истанчаност аутора, судије и адвоката . Дакле, нису овлаш расуте; поезија су говора и навика, ћуди човјека нашег српског рода у  Буковици и Равним Котарима, сликовитим предјелима кордунашким, очаравајућим слаповима Растоке на утоку Слуњчице и Коране.

Нити је фабула – повезаност догађаја, мотива-  излишно проткана честим чињеницама; одлика је то пишчевог изражавања (стила), његове индивидуалности.

Букти, изнова, пламен Звјездана, избија сјета, израња варљива неподатна љубав  горштака Далматинца, али  топлина његове  душе, искрадана у обичају народа, измирује му, ипак, задјевице у  браку са Шумадинком.

Проговарају разбарушени Крчић и Манојловац, плете се чаролија природе, ткање дугиних боја у зракама сунца. Пјенушави слапови просипају пољупце чедне по кршу; букте образи пјесникиње и новинарке Меланије, а у њеним  шућмурастим очима огледа  се плаветнило неба, бјелина слапова, игра воде и камена, мирис раслиња…

Удварачи њени, занесењаци неутољене красоте,  повијали су се смушено, пљачкали умишљене пољупце, њен стас и слатки осмијех.

Дозива Саво учитељицу у родном Раштевићу, сјај скривених женских длачица, дрхтај мушких погледа што се  на њима  одмараше; очи им бјеше раширене,пољубац на уснама љупко опочину…

Саткане су тако емоције и дешавања у колориту прича. Навиру и маљаве ноге Бенковчанке Косовке, као да је окачила вијенац љепоте, стидљиве длачице као љубавни завјет и споменар војника, бикини године, Велка ( „женско у мушком тијелу“),  Дана Пилићарка (подужа приповијетка о кордунашким мотивима, морални и психолошки лик жене). Читаоца плијене и Приче из суднице, незаборавне слике сајма у Бенковцу, као огањ у очима истопљен у успомени  Срба, све до спуштања мрака хрватске „олује“  ( живост разговора ријеке људи, шкрипа запрега, стока и људи на пијаци у зашаптаним борићима, чатруни и милуни, јањетина са ражња, виркање дволитраша и сланине из зовнице, рзање коња, лички вранац широких сапи…) и, затим, Милутинова „друга димензија“.

 

 

 

 

Изговорено на промоцији у Кући Ђуре Јакшића, 18. априла 2018.

 

Душан Старевић: О КЊИЗИ САВЕ ШТРБЦА

Прво како ред налаже, поздрављам све присутне, наше домаћине, поштовану публику… која нас је почастила својим присуством и наравно аутора, чију књигу вечерас представљамо.

Говорићу можда из необичног угла, што опет не мора бити тако, када се говори о човеку који је све само не обичан.

Прво желим рећи, да сам вечерас срећан, што сам у друштву, свог великог пријатеља, колеге учитеља и хуманисте – бенковчанина Саве Штрбца, и што смо се нашли баш на овом, већ помало култном мјесту – Градској библиотеци у Новом саду, чија је врата широм отворио човијек који је годинама тако успијешно води и који је омогућио да се овдје чују и наше прогнаничке истине, наше боли и наше патње и баштини култура сјећања, која нам је данас, вјероватно више него икад потребна.

Са мојим бенковчанином Савом путеви су ми се први пут укрстили давне 1982. године, када сам као тек завршени факултетлија почео стажирати на бенковачком суду, гдје је Саво као цјењен и поштован судија годинама дјелио правду.

Имао сам срећу и привилегију да ми током моје приправничке праксе буде ментор и да ме учи судачком занату.

Први његов савјет младом и надобудном приправнику био је: Странка је увијек у праву! Требало је времена да схватим на што је Саво том приликом мислио.

Друго су биле његове ријечи, да је огледало и основно мјерило доброг судије образложење пресуде које доноси.

За вријеме обављања судачке праксе у задарском окружном суду присуствовао сам сједницама жалбеног кривичног вјећа, на које су стизале жалбе на неке Савине пресуде. Сјећам се тако, на једној сједници вијећа којом је предсједавао, вјероватно најбољи кривичар у Далмацији, чувени судија Анте Грабушић, када је жалба против једне Савине пресуде дошла на ред, једноставно спис ставио на мјесто гдје се жалбе одбијају и потврђују првостепене пресуде, и то без икакаве расправе. По завршетку сједнице вијећа, заустави ме судија Грабушић, који је примјетио мој упитни поглед када је одлучивао о Савиној пресуди без расправе, и рече ми: Душко, Саво је перфекциониста, вјећати би био чист губитак времена.

Заиста сјећам се да се у нашим правничким, судачким и адвокатским круговима у Задру, често могло чути да му је мјесто на Врховном суду.

Такав је судија био.

Нажалост било је то вријеме разноразних братствојединствених кључева, који су се овог пута сломили на Савину штету, закључавши му врата велике судачке каријере.

Прочитао сам, тада као млад судија много, много његових пресуда, у правилу нетипично опширних образложења, али тако вјешто написаних, да сам их читао у даху, као најбоље криминалистичке романе. Те Савине пресуде су ми више личиле на приповједање прича из свакодневног живота, мање на формална набрајања факата и доказа, како је то већина судија, идући линијом лакшег отпора радила. Није Саво ни тада могао да обузда свој литерарни ген и велики књижевнички дар. Из судије је растао и израстао у писца, који нас је ево вечерас части са још једним вредним књижевним дјелом, које сам као и све његове радове прочитао у „комаду“.

Док читам ове Савине приповјести, посебно приче из суднице, присјећам се да су, понедељком у вријеме чувеног бенковачког сајма били уредовни дани, људи долазили код Саве по савјете, као код попа на исповјест. Попови су се тада још увијек широко заобилазили, и да је  био је мајстор слушања, које је основна претпоставка за сваки нормалан разговор и комуникацију међу људима, много важнија него знати лијепо причати.

А тешко да ће заборавити жену-хајдука из Буковице, из Бјелине, Мркела Зорку, вишеструког повратника, која је готово цијели живот радила разне неподобштине по Буковици и коју Саво пошаље у затвор да се „мало лади“. По изласку из затвора Зорка правац код Саве  у судницу, гдје је Саво скицирао пресуде а ја његов приправник читао судске списе. Уђе Зорка, захваљује се до неба Сави, хвали га ко најрођенијег, тврди да јој нико тако добра у животу, као Саво није учинио. Мало се зачудисмо, а жена-хајдук вели, да јој никад у животу боље није било: уредна соба, чиста постељена, три оброка, обавезан одмор,… и пита га када ће је поново позвати на суд, да се мало одмори и коначно оде не престајући се захваљивати.

Или једну старицу, пуну проблема са својим најближим, запостављену и болесну, коју је Саво дуго пажљиво слушао смиреним и разложним ријечима утјешио, па му она у знак захвалности, јер је до тада у њеном суровом и традиционалном сеоском животу, нико није саслушао ни „бегенавао“, рече: госн. судија свако ти добро по кревету скакало!

О овој књизи, њеним литерарним и естестким дометима нисам најпозванији говорити. О томе ће говорити колеге поред мене, али знам да сам га увијек са уживањем читао и оно о чему Саво приповједа и што биљежи, баштинећи ону најважнију и нама прогнаницима најпотребнију културу, културу сјећања, представља немјерљиву вриједност. На свему што је до сада сачувао од заборава, на овој књизи коју вечерас представљамо, велико му хвала.

Хвала и вама на пажњи.

 

 

Градска Библиотека у Новом Саду, 1. јун 2018.

 

 

Радомир Кужет: КЊИГА НАДЕ

Драги Пријатељи,

Након овако, предходно изречених, дивних и афирмативних критика, на рачун умјетничког дојма којег пружа и изазива ова књига, ја ћу рећи нешто првенствено о самом писцу и аутору г-дину Сави Штрпцу.

Са Савом сам се истински упознао радећи заједно с њим у опћинском суду у Бенковцу, гдје је Сава започео професионалну каријеру. Као врсни кривичар, био је препознатљив по својим нетипичним образложењима, која су сем чисте законске норме и чланова, имали и једну своју приповједачку ноту, која је његове пресуде чинила препознатљивим.

Управо његова преданост послу и талент, довели су до тога да је именован судијом Окружног суда у Задру, гдје је радио све до избијања екстремног национализма.

У оваквој ситуацији остајућии даље вјеран истини и правди опредјељује се за адвокатуру. Прву адвокатску канцеларију отвара у Кореници али суштински ради и дјелује на подручју Бенковца, односно цијеле Хрватске. Као врсни кривичар ради и ван Задарског округа.

Оно што је карактеристично за Саву је то да сем врсног приповједача је и одличан хроничар – свједок једног времена, те о догађајима који су се збили кроз протекли период редовно води дневник и биљежи сваки значајанији догађај.

Драги пријатељи збирка приповјетки “Бикини године” аутора и мога пријатеља Саве Штрбца је прича о Савином и мом крају и људима који су својим живљењем обиљежили и наше одрастање и битисање на том простору.

Читајући књигу у вечерњим сатима и враћајући  се у нека давна сретнија времена учини ми се да на тренутак чујем бурин како фијуче пустим Бенковачаким улицама и због тога ти једно велико хвала, јер тај фијук нисам чуо пунe двадесет три године.

Један мој цијењени колега рече ова књига представља културу сјећања. Ја лично сматрам да је ова књига нешто више, односно да је књига нада да народ који памти прошлост има наде и за будућност. И због те наде ти Саво хвала.

 

Бања Лука 18.06.2018.

 

Dr Rade Simović: ISTINITIJE I OD SAME ISTINE

Dobra veče i hvala vam. Nisam se dugo pojavljivao na promocijama Savinih knjiga, a volim da učestvujem na njima. Mislim da niko u ovom gradu nema vjerniju i odaniju publiku, sa više osjećanja i ličnog razumijevanja, što prihvata to što joj pisac nudi, od Save Štrpca. I prosto vidiš uvijek u toj komunikaciji koliko njegova publika očekuje od njega i koliko prati svaki njegov potez i svaku njegovu novu knjigu. I na tome mu stvarno čestitam. A to nije lako, pogotovo u ovom vremenu kad je sve manje čitalačke publike i sve manje onih koji čitaju.

Savo je stvarno zanimljiv i mnogostruk stvaralac. Vidjelo se to odmah u početku, da je  ta jedna izražena  literarna dimenzija prisutna kod njega, vidjelo se to kroz detalj u smislu za dramaturgiju, prije svega za ljudsku sudbinu, jer je on uvijek zagledan u čovjeka, zagledan je u ime i prezime.

Ja i Svetlana (radi se o Svetlani Šiljegović, uredniku ove i ostalih Savinih knjiga) imamo to iskustvo – bila mi je ministarka dok sam bio direktor radija. Znate kako je to, sve dok smo se kao kuća držali, kad je poginuo Erik, kad se tačno znalo ime. Kad su to odjednom počele da postaju brojke, već je bila sumnjiva i diskutabilna naša djelatnost i onda smo već počeli da se navikavamo na tu površnost, da se surovo navikavamo na žrtve koje su brojevi. Savo to nije nikada dozvolio.

Ne postoji, dakle, nigdje ni oko ni ovako, nego ime i prezime. I ta njegova zagledanost u istinu je jedna od njegovih najvećih vrlina, koje ima i kao pisac i kao čovjek koji se bavi tako odgovornim poslom kakav je vođenje agencije Veritas. I nije slučajno što su njegovi podaci i njegova istraživanja, i njegovih saradnika, toliko relevantna, toliko cijenjena i vjerodostojna u svijetu. I ako je neko od nas napravio iskorak u spoznaji istine o nama, onda je to sigurno Savo Štrbac.

Nagovarali smo ga, pa čak sam i ja tome kumovao, da prosto malo odmori. Znate u literaturi je teško ostati u istoj temi. Prijeti opasnost da postaneš zarobljenik jedne teme, da uđeš u stereotip. I svi smo znali da je to na putu jednog normalnog izduška, iskoraka, ka literarnom. Samo se čekalo neko vrijeme kad će to i da se desi. I onda smo dobili “Zvjezdana 1” i “Zvjezdana 2”, koji jesu dio te zavičajne proze, koji jesu dio zavičaja, ali su to sada literarno zaokružene cjeline i istine, što bi vam Sartr rekao,  istinitije i od same istine.

Ima tu sudbina i nekih nelogičnosti koji ne pripadaju srpskoj tradicionalnoj prozi, pogotovo devetnaestom i prvoj polovini dvadesetog vijeka.

Malo su srpski pisci, ajd da kažemo, “zašećerili vodicu” kad je zavičajna proza u pitanju, zasladili je pretjerano.  Imamo već tu stereotipe zavičaja, povratka u zavičaj, koji je onako romantičarski i prilično klizav.

I onda odjednom, a trebalo je toliko vremena da se pojavi, surovo čovjek. I to uvijek mora biti neko ko je van literarnog svijeta, koji nije zarobljenik literarni, koji će to da popuni i koji će da to donese iz potpuno druge profesije.

Što se ovdje Savi posrećilo? Posrećilo mu se to što je pravnik , što ima izrazito izrađenu rečenicu, ima stil, sav je u svom jeziku, u svom zavičaju, često u tom arhaizmu, ima tu pravničku logiku koja dramaturški zaokružuje svaku priču. A pričalica je.

I zanimljivo, za razliku od Ćopića, ima tu još zaljubljenika, recimo Kočića i svog Jovana Radulovića, kojeg moram pomenuti večeras. Ćopić je jednostavno dugo zazirao da dođe u Hašane jer su mu prijetili. Unijeti nekoga u knjigu, to je bilo ozbiljno da ga zatevterišeš, u Prolomu posebno, time mu navučeš crn obraz.

Odjednom Savi počinje da se javlja Milutin, kaže tamo na šapilografu štampa priču o sebi i hoće da bude sudionik njegove literature.Zanimljivo je da počinje i završava sa Milutinom. Odnosno sa svim tim ljudima koji su se rasijali ali koje mora na neki način  da vrati neka moćna ruka pravednika, neka Božja ruka, koja u sebi ima tu vrsu energije, tu vrstu moći. To se vidi na svakom koraku. Te godine jesu bikini godine, odnosno jesu razgolićene godine, jesu godine kad čovjek otvara srce, kad čovjek otvara dušu.

Ali svi oni niti su našminkani, niti su uljepšavani, niti su bez grijeha. Svako sa svojim prtljagom, bogami, nosi i svoje grijehove, koje će jednom negdje ipak morati da poravna, prije svega sa samim sobom a onda i sa svijetom oko sebe.

Otud onda veoma čudna galerija ženskih likova.

Ja nisam stvarno odavno, a nije mi baš malo čitalačko iskustvo, to je takav dijapozon ženskih likova moćnih i suverenih žena, kao što su Melanija, Kosovka, učiteljica Marica… Kako on ulazi s tim ženama u knjigu kako one preuzimaju sa svom snagom ženske i ljepote ali i potrebe da se bude iznad, da se drže stvari pod kontrolom i da se vodi priča koja nije nimalo jednostavna.

Prosto rečeno, ovdje on daje kratke studije. Savo ide u detalj, najviše voli ono gdje je  “najlošiji”. On je prosto zaljubljen u svoju Kosovku. Znm ja u čemu je ova stvar. Savi se to čini ono, ono uobičavanje… to susretanje sa tim, taj vreli poljubac u prijesnu stvarnost. Ali tamo gdje je on najuspješniji, to su neki ispisnici, arhetipski junaci, poput Velinke. Na početku bijaše moćno biće i muškog i ženskog pola. To je bilo toliko moćno da je hulila čak i na Boga. To Boga jednog dana razljuti da je podjeli na muški i ženski pol.

Velinka nosi u sebi i jedno i drugo. Nosi svu snagu svoje nesreće i svu snaga svoga bića prolazeći golgotu i izbjeglištva i jednu nemilosrdnu porodičnu tragediju, koja je ovdje prisutna da je ne prepričavam,

Normalno, moja je opsjednutost npr, sa caricom Sisi, koja, pazite, dolazi u Benkovac i koja obilazi slapove i taj meni, koji je veoma sličan meniju koji je služen i na Ilidži četrnaeste, koji je, moram priznati, bolji.

Ali ima nešto, neke čudesne velike tragike muških likova. To su ti prosto neki božjaci, koji su toliko prisutni kod Dostojevskog. Ja moram priznati da sam se lecnuo npr. na Marinka, lika kojeg još nisam susreo  u srpskoj niti u svjetskoj literaturi. Da kumu ustaješ noću iz kreveta kako bi ti došao u bračnu postelju. Strašno. I kum to hoće, kum je nemilosrdan, a kum, kako i Savo reče, nije dugme, a Marinko poslušan.

Na tom tragu su i drugi muški likovi. Npr. imate ovog čudesnog Damjana, koji se veže za Danicu Danu Pilićarku, koja je veličanstven lik. Takav lik nisam susretao često. Ima svoju farmu pilića, prodaje ih na pijaci i svi je znaju. Prosto sa njom ne smije niko na megdan. I doživi to što doživi. I dobrovoljno, ovdje negdje u Banja Luci, ovaj nesretni Damjan pristaje da živi sa njom i njenim mužem. Pristaje da im služi, pristaje da im pomaže i onako kao kuče ide za njima i u Sremsku Mitrovicu. A Savo žali što nije do kraja izveo tu priču. A jeste. I nije mogla drugačije, nego kako je izvedena.

Tu je i veličanstvena strina Bosa i sinovac Janko koji za strinom hoda kao kuče.

Dakle, sve su to vrlo, vrlo zanimljivi likovi i sve je to jedan čudesni povratak u zavičaj i ta jedna bioenergija, koja se zanavlja i koja te ljude okuplja i drži oko toga stožernog mjesta.

I sam pisac to kaže: Mi smo u jednom virtuelnom svijetu. Ali što mi mogu, šta može moj neprijatelj da mi učini? Može da mi zabrani da dođem, da se ne vratim u Benkovac. Taj čin zabrane može samo da postakne moju imaginaciju. Tom zabranom može samo da mi učini da sam ja svaki dan, svaki sekund u tom mom zavičaju i da stalno vrtim, govorim i ispisujem svoje riječi.

Naznačio sam te neke likove, vrlo zanimljive karaktere. Ali moj opšti utisak je da je ovo jedna knjiga koja je izuzetno dobro dramaturški napravljena, gdje se i na početku i na kraju pojavljuje Milutin, gdje je ta jedna logika pravnika išla do kraja. I ta priča o grijehu i o potrebi za iscjediteljskim, velika je i nenadmašna tema, prosto veličanstvena ruska tema.

A za dalje? I dalje ostaje ono sa čim će se Savo neminovno suočiti. Ostaje djetinjstvo,  sa čime će se svesti ta cijela priča do kraja. Ostaje nenapisana i njegova Golubnjača. A kad je napiše, konačno će ispisati hroniku izgubljenog zavičaja.

Imam neki osjećaj, za kraj, da ovu vrstu proze, jezika, to je slučaj i sa Kočićem, nekako mi sa Romanije bolje i tačnije osjećamo, uz svo uvažavanje Banjalučana, jer se nekako bolje snalazimo u tom jeziku. Često mi bude, onako, pomisao da možda Hercegovci bolje razumiju Kočića nego i sama Banja Luka. Čak je i Gugo Lazarević na tu temu pisao.

Dakle, djeca, djeca ono do čega je došao Dostojevski. I na tom putu ne može i ne smije ništa da omete Savu Štrpca.

Jednostavno Savo, hvala ti na ovom iskoraku i hvala ti na ovoj knjizi koju si nam darovao.

 

Transkripti govora Dr teatrologije Rade Simovića na promociji održanoj 18. juna 2018. u Banja Luci

 

 

 

Knjigu možete naručiti slanjem zahtjeva na jedan od načina:

telefaksom: 011/323-6486
e-poštom: office@veritas.org.rs

redovnom poštom: D.I.C. Veritas, Dečanska 8,
11000 Beograd, Srbija